У Милице лепе нанулице

Тај свој дар да креира обућу Милица Његомир је открила помажући другарици која је правила нануле. Фарбање дрвених ђонова, кројење кожице, спајање, ишло јој је као песма. Пошто је, као све жене, била луда за ципелама, следеће године почела је неку своју филозофију израде и у потпуности изразила свој стил у малом, по коме је њена робна марка „Мини ми” и добила име.

Година за годином, отворила је бутик и проширила свој асортиман.

Осим лаганих летњих папуча са дрвеним ђоном почела је да прави и ташне, гужване, пуфнасте, јер углавном такве воли, инспиративне су јој биле и балетанке, а када је дошла зима, сетила се и чизама. Направила је калупе по својим најудобнијим старим моделима. Остало је препустила машти. Избор је био велики. Кратке, гужване, преко колена, розе, циклама, црвене, беж, љубичасте, црне, крзнене, шарене, диско боје... Иако се за уникат сматра све испод дванаест комада, за њу је уникат – уникат. Значи, само један примерак.

Ништа без сарадника

– Све је, у ствари, испало тако због мањка материјала. Нисам ни имала за више осим једног пара. Одем у „Мону”, па шта ми спакују од рестлова. Онда склапам те парчиће, малтене, правим пачворк. Тек касније сам почела да купујем веће комаде коже, па се повећала и производња. Ипак, остала сам при томе да сваки модел буде потпуно другачији. Из тог тражења другачијег, дешавало се да направим и неке које ми се не допадају, што, наравно, није значило да се не допадају и другима – сматра ова весела девојка пуна идеја и елана.

Мада је тај бутик затворила, јер је било немогуће одржавати га, и даље је, каже, „падала на нос” од посла, па је задржала екипу старих сарадника, без којих не би могла да постигне и да цвика, и ушива, хефта, буши, укуцава, лепи... Код чизама све у милиметар мора да буде подешено, тако да велики део посла ради моделар. Али, кад треба да се покрије чукаљ, отворе прсти, затвори пета или смисли неко друго решење како би их прилагодила стопалу, тада Милица ступа „на сцену”, јер чизма, истиче она, мора да буде сасвим таман да би била удобна, не може и Пепељугина сестра да је носи. Код нанула јој је лакше, па некад и сама закуцава тај горњи део. Онда се игра.

– Китим их стављајући машнице, пуфнице, каменчиће, перлице, нитне, алке... Код нас постоје велепродаје где сви ти разноразни украси могу да се нађу, али више волим кад, на пример, искористим неке минђуше, које су распарене, јер на њима има кристала колико хоћете. Уопште не бирам, само идем и скупљам. Ма, стварно, са лустера скидам и качим кристалиће. Много тога добијем и од другарица. Кад им од наруквица остану висуљци, ланчићи, то је мени идеално, ја само с тим и радим. Волим све да искористим, јер ми је жао што се толико баца. Стално говорим да више правимо него што можемо и да поједемо, и да попијемо, и да обучемо. Зато ми је драже кад од старих фармерки сама направим ташну, него да је купим у радњи, ма како екстравагантна била – искрена је Милица.

Хоби за цео живот

Толико се, каже, увукла у овај посао, ево већ је седма година како то ради, а не зна када ће и како да престане. Завршила је факултет за менаџере у уметности и медијима, сада припрема и магистратуру, али све успут, а ово је обузима целу. Јер, жене траже. Не може тек тако да их изневери. Јављају јој се и из унутрашњости. Чак у Пирот је слала неке моделе.

– Сваке године кажем, нећу више, а онда ми нека нова идеја падне на памет, па хајде још то. Тако да се никад не зна докле ће трајати. Никад, заправо, не мора ни да се заврши. Увек може да ми остане као хоби. Али, да ми буде професија и да од тога живим, тешко. Не исплати се. У свету су уникати на цени, а код нас је симболично. Сад, на снижењу, моје најскупље нануле су четири хиљаде, а има и за хиљаду динара. Овај систем је мало неповољан за занатлије. Ето, господин који ми је правио дрво за нануле био је принуђен да престане то да ради – констатује са жаљењем.

Људи су јој говорили да дигне кредит и направи једну велику фирму. Фабрику. Тек јој то није одговарало.

– Да имам погон где ћу у серијама да правим обућу и да отворим ланац бутика по градовима? Онда би све изгубило смисао. Потпуно бих се удаљила од моје суштине. На тај начин нећу да радим. Моја идеја је била да освестим и млађе, и старије да смо сви другачији и да треба да будемо само своји. Не само у одевању, то је визуелни део, треба радити и на себи, али са гардеробом је можда најлакше почети – подсећа Милица, која као будући менаџер креирања имиџа има потпуно право да саветује.

То је доказала и личним примером, шетајући београдским асфалтом у својој оригиналној, удобној, практичној и помало луцкастој обући. За њом су кренуле и остале даме које држе до стила, њене сестре и, наравно, мама Мерима, другарице, а нису им одолеле ни многе јавне личности. Која год их види, свака се у неком моделу препозна. У посебним приликама, Милица воли и да их поклања. А, има ли ишта лепше него кад добијете оно што је својом руком неко само за вас направио?