Не плашим се великих градова

Од нашег специјалног извештача из Беча

Архитектонски центар Беча (AzW) адреса је на којој се до почетка октобра налази селекција цртежа и фотографија архитектонских и уметничких пројеката Александра Бродског, прошлогодишњег добитника награде Кандински, највишег руског признања за допринос уметности.

Бродски већ четири деценије жонглира са елементима архитектуре и уметности показујући скоро театралну способност инсценирања. Овај таленат му доноси светску славу већ седамдесетих, када заједно са Иљом Уткином оснива уметнички колектив „paper architects”.

Бродски је за изложбу „Још увек ме запањује да сам постао архитекта...” у AzW-у адаптирао инсталацију коју је први пут, заједно са Иљом Уткином, показао на изложби „Између пролећа и лета; совјетска концептуална уметност у ери позног комунизма” 1990. у Такоми (САД). Због осетљиве конструкције, инсталација коју чини просторија са базеном напуњеним машинским уљем у којој пливају делови разноразних предмета, или како кустоскиња изложбе Катарина Ритер каже „отпаци данашњице и археолошки налази сутрашњице”, може да прими свега петнаест посетилаца. Плафон је такође прекривен деловима бицикала, писаћих машина, кишобрана...

 „Политика” се са Бродским срела у AzW-у, пред отварање изложбе.

Које традиционалне руске архитектонске стилове препознајете у својим радовима?

Не мислим да код мене постоји специфична повезаност са било којим од руских праваца. Двадесет година сам размишљао о архитектури, развијао сам своје идеје кроз цртеже и инсталације, а онда сам почео да се бавим оним што сам прижељкивао читавог живота. У том периоду интензивног размишљања био сам убеђен да од мене никада неће постати архитекта, а када се ситуација коначно променила, схватио сам да је пре свега неопходна промена у мојој глави. Чак и касније, када сам већ иза себе имао неколико конкретних, остварених, сазиданих кућа, у мени је и даље постојао црв сумње у то што јесам. Зато се ова изложба и зове „Још увек ме запањује да сам постао архитекта...” помињао сам у неколико интервјуа да ме понекад хвата то стање.

Гледајући фотографије објеката које сте пројектовали, стиче се утисак о недовршености. Да ли се радо играте фактором пролазности?

То је највероватније једна од ствари које желим да изразим, мада се не бих сложио да су све грађевине „недовршене”. Код неких је то намерна интервенција.

Како вам се чини данашња ситуација у архитектури у односу на ону у доба Совјетског савеза?

Разлика је, наравно, у непостојању и постојању приватне својине. Нисам желео да будем део тог комунистичког масовног штанцовања без душе, без лепоте, без идеја... Нисте могли да правите мале интересантне и независне пројекте, евентуално у провинцији. Сада је ствар веома другачија, има доста потребе за новом градњом, има сијасет узбудљивих пројеката мањег формата и наравно оних комерцијалних везаних за велике инвеститоре. Ново је и то што се појављују нове идеје, нове генерације архитеката. На пример, пре годину дана се у Москви отворила нова архитектонска школа, која је јако добра. Она ће сигурно избацити врло интересантан стручан кадар.

Инсистирали сте на поставци инсталације, што је премијера у AzW-у.

Александар Бродски, део инсталације са „отпацима данашњице и археолошким налазима сутрашњице” у Бечу

То је нова верзија исте инсталације коју сам осмислио заједно са Иљом Уткином у Њујорку 1990. Било ми је веома битно да је овде покажем. Она је пропутовала по многим галеријама и музејима, иза ње су хиљаде километара. Одлучио сам да је поново поставим двадесет година касније, са малим изменама, а видљиво је да је концепт потпуно исти. Оно по чему се разликује од своје претходнице јесте Иљино одсуство. 

Вотка која се служи на клизалишту које сте пројектовали, павиљон за вотка церемоније... Какву то улогу вотка игра у вашој архитектури?

Па, веома важну (смеје се). Не пијем ја само вотку, али вотка је била и остаје симбол алкохолних пића у Русији. Када сам одлучио да направим клизалиште, ту су, заправо, пресудну улогу имале зимске температуре у Кљасминско резервоару. Зими владају идеални услови за вотку – не треба вам фрижидер да је хладите, тако да је то било једино пиће које се тамо служило у бару. Што се тиче павиљона за вотка церемоније, то је био пројекат који је настао у полушали по узору на јапанске павиљоне за чај. Осмислио сам читаву церемонију и правила се знају.

Ваша инсталација „Localita abitata” на венецијанском бијеналу архитектуре 2006. прича је о пропадању градова, конкретно, ако је веровати тумачењима – Москве и Венеције.

Ја сам ту „причао причу” о граду, не специфично о Москви или Венецији. Такође нисам показивао било какве паралеле између та два града, иако видим једну значајну сличност између њих – Москва је град који нестаје, а Венеција нестаје јер полако тоне. Москва нестаје јер се разарају многе старе куће са карактером. То се дешава свакодневно. Званично постоји урбано планирање, али новац влада. Корупција и јавашлук мењају слику града из дана у дан.

На вашим цртежима и у инсталацијама приказујете градове као претеће сиве монструме. Да ли је све само трулеж и да ли се ви то подсвесно плашите великих градова?

Трулеж је дефинитивно једна од ствари на коју мислим када се помене град, али то је та врста недовршености коју покушавам да покажем. Не плашим се великих градова. Рођен сам у великом граду и живим у великом граду и једино могу да се осећам скућеним у позамашној урбаној средини. Начин на који такве средине представљам јесте пројекција слике онакве какву доживљавам.

----------------------------------------------------

Поезија преградних зидова

Ледени павиљон, А. Бродског

Као „посматрач архитектуре” Бродски са Уткином три деценије преноси на папир неимарске фантазије, које тек по оснивању свог московског бироа 2000. почиње да претвара у стварне грађевине. „Paper architects” (неколико апсолвената московског архитектонског института) трагају за „бојом” у суморном совјетском сивилу ере у којој Брежњев 1975. као генерални секретар комунистичке партије Совјетског Савеза декретом укида Архитектонску академију и намеће идеју масовне градње. „Paper architects” креирају свој свет у коме доминирају машта и критика совјетске политике грађења. Њихови радови, који су у неку руку и психотерапија, настају 1978–1993 и састоје се од цртежа и бакрописа касније изложених по галеријама од Токија до Њујорка.

Наративни елемент радова на папиру је Бродском, који је технику бакрописа изучио од оца, од самог почетка једнако битан као њихова визуелна атмосфера. Тврди да је стално у потрази за руским идентитетом: „У руском језику постоји специјална реч која значи зид који одваја нешто од нечега. Не апстрактна, већ веома физичка, практична ствар. Рекао бих да је архитектура поезија тих преградних зидова.” Та поетичност је видљива у пројектима насталим у околини Москве, као на пример код Вотка-павиљона (2003) – једноставне квадратне грађевине од бело офарбаног дрвета – у целости изграђеног од прозорских окана једне московске фабрике из 19. века.

По распаду Совјетског Савеза Александар Бродски одлази у Њујорк (1991–1999/2000) у коме ради на неколико незаборавних инсталација. Canal street subway project (1996/7) замрлу њујоршку метро станицу претворио је у венецијански канал, по коме су плутале гондоле са комичним марионетама људске величине, док су око њих одјекивали музика и кикот непознатих људи.