На грчким плажама спречавају грчки сценарио

Можда ће буђење у Немањиној улици почети оног тренутка кад неко уђе у зграду Владе Републике Србије и пребаци канал на свим упаљеним телевизорима. Јер, ко зна шта креатори економске политике гледају, ако се ниједан члан Владе не понаша као да је чуо вест да „Европа и Америка страхују од новог таласа кризе”. И шта ли читају у домаћим и страним новинама ако још нико јавно није обелоданио шта ће Србија учинити ако, не дај боже, рецесија из суседних земаља, наших важних трговинских партнера, покуца на наша врата.

Истини за вољу, на ову опасност упозорио је Небојша Ћирић, министар економије, и то само неколико дана пошто је премијер Мирко Цветковић истакао како нам не прети грчки сценарио, нити нова криза. Али на питање да ли Влада припрема неки план који би заштитио српску економију од јачег удара рецесије, министар нема конкретан одговор, већ истиче како се о томе у извршној власти размишља.

А ми и без преливања туђих имамо довољно својих проблема. Да и Хари Потер догодине седне у фотељу министра финансија тешко да би по својим делима остао омиљен у народу. Велике су паре 75 милијарди динара, за колико ће минус у буџету „прешишати” закон, да би њихова уштеда могла да се постигне закидањем на ситним ставкама. Највећа расходна ставка у буџету су плате и пензије, а највећи приходи у каси остварују се по основу пореза на додату вредност. Зато је онима који прате буџетске бројке јасно је да ће први потез будућег министра финансија морати да буде драконски: или замрзавање плата и пензија или повећање пореза на додату вредност.

А цех трогодишњег рецесионог дивљања у Србији је позамашан: од октобра 2008. године 540.000 људи остало је без посла. Само у првих шест месеци ове године с привредне сцене обрисано је више од 2.000 предузећа. И годину дана пошто су надлежни објавили да се наша земља окреће новом моделу раста заснованом на извозу, нисмо се мрднули с дна европске листе извозника. Мерено по становнику, Србија извози робе у вредности од 1.000 евра, што је мање чак и од износа који је просечни становник Босне и Херцеговине остварио на крају 2010. године, продајући робу ван својих граница. Иако је српка влада, на инсистирање Међународног монетарног фонда, дала часну реч да се неће задуживати преко мере, државни дуг полако се приближава граници од законом дозвољених 45 одсто бруто домаћег производа, односно свега онога што као привреда стварамо. Чини се да су ове проблеме креатори економске политике преспавали. Јер, уместо да понуди решење за запошљавање оних који су остали без посла, премијер Мирко Цветковић славодобитно саопштава да број запослених у последњих неколико месеци расте. Извозници, које држава декларативно подржава, од 2000. године досад, једва да су успели да саберу годину и по дана да је курс погодовао извозу уместо увозу. Уместо да предложе решења за ове горуће проблеме, државни званичници као магично решење најављују деполитизацију јавних предузећа. И то у Србији, земљи у којој је све могуће исполитизовати до те мере да грађани Ваљева и Зајечара још памте колика се ујдурма подигла око пресељења новог погона словеначког „Горења”.

А на светском нивоу, онима који знају да читају између редова, довољно је рекла и Кристин Лагард, нова директорка Међународног монетарног фонда. Али то изгледа овде није имао ко да чује. Истичући како је социјална нестабилност кумовала политичким немирима на Блиском истоку и у Северној Африци, додала је да су социјални проблеми велика брига и развијених економија. Јер, чињеница да млади тешко налазе посао, а старије генерације се боре да заштите своје здравље и пензије – распирује међугенерацијске сукобе. И док се над Америком надвијала сенка банкрота, Лагардова је упозорила међународну економску јавност да сат откуцава, а да неповољни фискални шокови у Сједињеним Америчким Државама могу озбиљно да се прелију на остатак света.

Чини се ово није први пут да су српским државним званичницима сатови стали. Још је свеже, али болно, сећање на крај 2008. године када је баук светске кризе из земаља окружења, готово неприметно, прешао српску границу. И док су надлежни истицали како је светска криза наша шанса, рецесија се увелико кезила у лице привредницима којима су због раста евра дугови драстично скочили, али и грађанима који су до крова над главом дошли зајмећи швајцарске франке. Игнорисање кризе у другој половини 2008. године била је, чини се, једина државна стратегија за евентуалну борбу са бауком с Волстрита. Тако је, на једном радном ручку премијера Мирка Цветковића с бизнисменима, баш док су конобари доносили дезерт, привредник Топлица Спасојевић окупљенима забиберио оброк. Рекао је да се управо вратио из Русије и Америке, где се озбиљно спремају антикризне мере и питао премијера шта ће наша влада тим поводом предузети. Питање је остало без конкретног одговора. До Нове године, кад је економски део наше владе покуцао на врата зграде у Пенсилванија авенији у Вашингтону и од ММФ-а затражио помоћ, унезверено становништво повукло је око милијарду евра штедње из банака. Касније је, мерама Владе, тај новац из сламарица враћен назад у банке.

А ове 2011. године већ неколико месеци одуговлачимо да од Фонда затражимо аранжман из предострожности, који не подразумева додатно задуживање земље. Чак је и ММФ пре неколико дана објавио да је један од кључних изазова за наставак програма са Србијом близина избора. Недовршене структурне реформе које треба спровести захтевају дужи рок, док близина избора скраћује време трајања аранжмана.

Уосталом, можда су критичари поново само нарикаче које запомажу не нудећи конкретна решења. Јер, ко зна да пола државног врха овог лета није отишло у Грчку да би се озбиљно позабавили пакетом антикризних мера и узели мустру за борбу против рецесије. И како новинари који прозивају министре знају да се наш државни врх тамо одмара у хладу сунцобрана? Можда преписују програме за „не дај боже” како би благовремено заштитили грађане и привреду да их не запљусне нови талас кризе.

Ипак, за једно је премијер у праву када каже да Србији не може да се догоди грчки сценарио. Јер, Грчкој, која је члан Европске уније, бар има ко да помогне кад се нађе у невољи.