Магија и драж калемегданских форхенда

Гледај лопту, не скрећи поглед, „вамос тамос”, све време гледај лопту, хајде, то је најважније у тенису, и остави прикован поглед на месту где си је ударио... Тако гласе основни савети тениских инструктора који свакодневно одјекују зидинама Београдске тврђаве.

Синиша Стаменковић Сишке (50) је тренер, практичар и један од најбољих тениских инструктора, тврде калемегдански махери. Инструкције пљуште на све стране – за бољи форхенд, бекхенд, волеј, сервис, смеч...

Специфичан амбијент

Што брже измахнеш кроз зону ударца добићеш силовитији форхенд, саветује Сишке и указује да јака и дубока лопта представља безусловни циљ. „Без обзира на прецизност и јачину ударца, ако немаш добар рад ногу – губиш време у тенису“, брифује једног набеђеног шампиона.

Његово тридесетогодишње тренерско искуство говори да је тенис, после одбојке, најкомплекснији спорт. „Треба вам најмање 10 година да бисте рекли – научио сам да играм тенис, част изузецима”, каже.

Калемегдан има специфичан амбијент и представља идеално место за тенис. Играти између древних зидина тврђаве посебно је уживање. Овде су многи београдски тенисери, углавном Дорћолци, први пут ударили лоптицу. Форхендом, наравно. Бекхенд се спорије учи.

Калемегдански терени најстарији су у Србији. Овде се тенис игра близу 80 година, а одбојка знатно краће (терени су, иначе, власништво Одбојкашког клуба „Партизан”). У овај клуб долазе и тениски ветерани који су превалили осму деценију живота. Играју углавном дубл, а најстарији има 87 година.

На овом месту 1932. године, забележено је, гостовао је и „тениски циркус”. Одигран је егзибициони меч у коме је главна звезда био Вилијам Тилден звани Велики Вил, троструки освајач Вимблдона и капитен шампионске генерације САД у Дејвис купу.

То је био први светски циркус белог спорта, основан 1926. и састављен од америчких и француских професионалаца. Велики Вил дошао је на позив српског Двора: тих новембарских дана 1932. године, у дугачким белим панталонама и белом џемперу, Тилден је приредио незаборавни тениски спектакл. Овај Американац из Филаделфије играо је дубл на „кецу” који је и данас најпопуларнији терен на Калемегдану.

Тениска мама Новака Ђоковића и Монике Селеш, Јелена Генчић (74), својевремено је причала да је годинама, после Другог светског рата, морала да крије тениски рекет испод јакне, док је тролејбусом долазила до терена на Калемегдану јер је тенис сматран буржујским спортом.

„А онда је Јосип Броз једног јутра освануо на насловној страни ’Политике’ у белим дугачким тениским панталонама, па сам отад могла слободно да исказујем љубав према рекету и лоптицама”, каже Јелена Генчић.

Тенис је данас без сумње спорт број 1 у Србији, захваљујући Ани, Јелени, Виктору, Типси, Зимоњи и, наравно, Нолету. „Нека дође на Калиш – ако има велико срце, па макар довео и свог пацијента Рафу”, измотавају се мангупи са Калемегдана.

Најстручнији плац-мајстор

Душан Гаврилов (60) сам одржава четири шљакаста терена и увек утрчава када зафали четврти у игри дублова. Дуле је, кажу, „последњи калемегдански Мохиканац”. Легендарни чика Милутин прошле године је отишао у пензију, мада и овог лета понекад сврати на партију шаха.

Дуле је најстручнији плац-мајстор у Београду – радохоличар без премца, специјалиста за шљаку и неизбежни део калемегданског духа. Он је на овим теренима провео 38 година и радио све и свашта. Калемегдански ветерани причају да је Дуле својевремено пресвлачио чак и пелене једној укаканој беби која је, у међувремену, стасала у уштирканог момка који сада овде игра добар тенис.

„Највише има посла око основне линије јер ту се сви играчи ушанче”, каже Дуле Гаврилов, поносан што Калемегдан увек први у Београду отвара врата тенисерима. Игра креће већ у марту, понекад, кад време дозволи, и крајем фебруара, захваљујући Дулету. „Иако зими сви играју тенис у балонима широм Београда, дођу овде због амбијента”, тврди.

Калемегдански тениски клуб има сталну галерију ликова. Пре него што су набацили године и килограме, важили су за талентоване тенисере, такмичаре и рекреативце.

Овде спинују жуте лоптице др Шуле Лалошевић, његов неизбежни партнер за дубл – Крца, затим Сале Васић, новинар Иван Ивачковић (мада више преферира преферанс), однедавно и Милан Стевић, који је 15 година усавршавао форхенде, бекхенде и економску анализу у Лондону, а ту је и најпродорнији међу најбољима – Пеђа Голијанин, убедљиво најбржи тениски стокилаш на Калемегдану.

Пеђин тата – Ненад Голијанин дугогодишњи је председник одбојкашког клуба „Партизан“, чија је екипа ове године, после две деценије, вратила шампионски пехар у клупске витрине. Виртуозност ових српских шампиона свакодневно (изузев викендом) можете гледати на „двојци”, и то бесплатно.

У клуб на Калемегдану радознали тенисери уђу не познајући никога, а изађу са малтене три кума. Када овде избије фрка, увек се решава узречицом: „Нема фрке”. Понекад, кад им не иде бекхенд или кад закаже серва, нервирају се до миле воље и катапултирају лоптице на тврђаву. Тада туристи сакупљају калемегданске сувенире.

Поред тениса, одбојке и шаха, овде се игра и преферанс. У башти тениског кафића често седи и распричани брадоња са картама, духовити др Рака, чекајући жртве у преферансу. Увече је на овом месту летња сцена Битеф театра, ред глуме, ред музике. А тенис креће од раног јутра.

Овдашњи оштри форхенди (углавном савршенији од бекхенда), кажу, уносе неку посебну магију у гемове и сетове живота на Калемегдану, све остало су ситнице. „Да ми је да доживим још један Вимблдон, Ролан Гарос или макар Мали Калемегдан”, шале се тениски заљубљеници.

И гледај лопту, само глееедааај лопту, одзвања Београдском тврђавом.

Петар Мићковић