Утисци са Белефа

Извештавајући са единбуршких фестивала за дневни лист „Гардијан”, драмска списатељица Сара Кејн је 1998. године написала да чезне за позориштем које ће произвести енергију макар приближну енергији рок концерта. Наиме, сумирајући утиске са фестивала, она је издвојила наступ шкотске инди рок групе „Jesus and Mary Chain” као најузбудљивији догађај у океану сценских дешавања тог лета у Единбургу, где су, у квантитативном погледу, далеко водила позоришта. Ове њене чежње за позориштем које ће поседовати истинску, елементарну снагу и аутентичност, блиску унутрашњој, еруптивној потенцији квалитетних рок концерата сетили смо се сумирајући утиске са управо завршеног Белефа.

Позоришни програм овогодишњег Белефа,замишљен као простор преиспитивања односа човека и машине, као и односа традиционалних извођачких уметности према новим технологијама, није остварио много од своје замисли – две главне представе се нису бавиле било каквим озбиљнијим промишљањима, углавном су биле платформа за пуко разметање са новим технологијама. Публика је прво видела представу „Версус” аустријске групе „1nОUТ” у којој плесачица игра праћена њеним виртуалним двојницама, помоћу стереоскопије. Почетно одушевљење публике која са 3-Д наочарима посматра плес у тродимензионалном окружењу брзо се истрошило јер се представа у драматуршком погледу уопште није развила. Зато је та кратка иницијална фасцинираност опсенама нових медија убрзо замењена осећањима тешко подношљиве досаде. Друга представа је произвела и дубље разочарење. „Tiller Girls” француског аутора Луј Филипа Демера апсолутно ништа није проблематизовала – публика пола сата гледа тридесет две металне направе које се уз помоћ даљинског управљача мувају по сцени, увијају се и криве, реагујући на заглушујуће бучне електронске звуке (у неколиконаврата су ови роботи залутали до ногу неких гледалаца, изазивајући да их ови шутирају, што су били најатрактивнији моменти у „представи”). Да смо овај Демеров пројекат гледали на неком сајму електронике, вероватно бисмо срдачно поздравили технолошке иновације које се налазе у његовој основи. Но, називати ово театром – плесном представом са роботима, нема баш много смисла.

Са друге стране, музичко-сценски програм 20. Белефа донео је публици задовољство због наглашене виталности музичара који су наступили, показујући да они раде са жаром и истинским ентузијазмом, из унутрашње потребе, за разлику од наведених позоришних стваралаца који су показали креативну немоћ, делујући на чистој површини, без есенцијалнијег оправдања њиховог рада. У оквиру музичког програма су наступили аутори чији су концерти карактеристични по осмишљености сценског наступа, углавном по визуелној упечатљивости. Београдска публика имала је прилике да на летњој сцени на Калемегдану испрати наступе групе „Лајбах”, „Бамби молестерс”, „Блок аут”, Кена Стрингфелоуа, Тав Фалка и других. „Бамби молестерс” су преовлађујуће инструментална, сурф-рок група из Сиска која носи ретро шмек (подсећају помало на легендарне „The Shadows”), али осавремењен, пропуштен кроз филтере савремене продукције. Током концерта емитовани су различити видео материјали који су знатнодопуњавали његов звучни ниво, нагињући ка апстракцији и симболици, помало футуризму и надреализму. Тако су подстицане различите асоцијације на њихову музику које су обогатиле рецепцију овог концерта.

Словеначка концептуална електродаркрок група „Лајбах”чијим се наступом завршио овогодишњи Белеф, врло успешно је показала порозност границе између театра и концерта, обезбеђујући наступ који је провокативан у политичком, али и у естетском смислу. И овде су видео радови изазовно допуњавали музички наступ, доприносећи стварању карактеристично мрачне, обеспокојавајуће, кафкијанске атмосфере. Укључени су и аудио семплови, коришћен је мегафон који је произвео хипнотички ефекат отуђења, кроз механизацију гласа итд. Песме које су на овом концерту „Лајбах”извели, комбинација њиховог старијег и новијег рада, покрећу питања политичке контроле и тоталитаризма, краја историје, (краха) америчких митова, људских права и слободе, потребе за друштвеним променама, као и тренутно врло актуелизованог проблема југоносталгије. Ове различите теме су третиране са битним дозама ироније која фино урушава митове на којима је изграђено савремено друштво, водећи до закључка да је цивилизација једна велика лаж створена да би појединци лакше остваривали контролу своје моћи.

Ана Тасић