Utisci sa Belefa

Izveštavajući sa edinburških festivala za dnevni list „Gardijan”, dramska spisateljica Sara Kejn je 1998. godine napisala da čezne za pozorištem koje će proizvesti energiju makar približnu energiji rok koncerta. Naime, sumirajući utiske sa festivala, ona je izdvojila nastup škotske indi rok grupe „Jesus and Mary Chain” kao najuzbudljiviji događaj u okeanu scenskih dešavanja tog leta u Edinburgu, gde su, u kvantitativnom pogledu, daleko vodila pozorišta. Ove njene čežnje za pozorištem koje će posedovati istinsku, elementarnu snagu i autentičnost, blisku unutrašnjoj, eruptivnoj potenciji kvalitetnih rok koncerata setili smo se sumirajući utiske sa upravo završenog Belefa.

Pozorišni program ovogodišnjeg Belefa,zamišljen kao prostor preispitivanja odnosa čoveka i mašine, kao i odnosa tradicionalnih izvođačkih umetnosti prema novim tehnologijama, nije ostvario mnogo od svoje zamisli – dve glavne predstave se nisu bavile bilo kakvim ozbiljnijim promišljanjima, uglavnom su bile platforma za puko razmetanje sa novim tehnologijama. Publika je prvo videla predstavu „Versus” austrijske grupe „1nOUT” u kojoj plesačica igra praćena njenim virtualnim dvojnicama, pomoću stereoskopije. Početno oduševljenje publike koja sa 3-D naočarima posmatra ples u trodimenzionalnom okruženju brzo se istrošilo jer se predstava u dramaturškom pogledu uopšte nije razvila. Zato je ta kratka inicijalna fasciniranost opsenama novih medija ubrzo zamenjena osećanjima teško podnošljive dosade. Druga predstava je proizvela i dublje razočarenje. „Tiller Girls” francuskog autora Luj Filipa Demera apsolutno ništa nije problematizovala – publika pola sata gleda trideset dve metalne naprave koje se uz pomoć daljinskog upravljača muvaju po sceni, uvijaju se i krive, reagujući na zaglušujuće bučne elektronske zvuke (u nekolikonavrata su ovi roboti zalutali do nogu nekih gledalaca, izazivajući da ih ovi šutiraju, što su bili najatraktivniji momenti u „predstavi”). Da smo ovaj Demerov projekat gledali na nekom sajmu elektronike, verovatno bismo srdačno pozdravili tehnološke inovacije koje se nalaze u njegovoj osnovi. No, nazivati ovo teatrom – plesnom predstavom sa robotima, nema baš mnogo smisla.

Sa druge strane, muzičko-scenski program 20. Belefa doneo je publici zadovoljstvo zbog naglašene vitalnosti muzičara koji su nastupili, pokazujući da oni rade sa žarom i istinskim entuzijazmom, iz unutrašnje potrebe, za razliku od navedenih pozorišnih stvaralaca koji su pokazali kreativnu nemoć, delujući na čistoj površini, bez esencijalnijeg opravdanja njihovog rada. U okviru muzičkog programa su nastupili autori čiji su koncerti karakteristični po osmišljenosti scenskog nastupa, uglavnom po vizuelnoj upečatljivosti. Beogradska publika imala je prilike da na letnjoj sceni na Kalemegdanu isprati nastupe grupe „Lajbah”, „Bambi molesters”, „Blok aut”, Kena Stringfeloua, Tav Falka i drugih. „Bambi molesters” su preovlađujuće instrumentalna, surf-rok grupa iz Siska koja nosi retro šmek (podsećaju pomalo na legendarne „The Shadows”), ali osavremenjen, propušten kroz filtere savremene produkcije. Tokom koncerta emitovani su različiti video materijali koji su znatnodopunjavali njegov zvučni nivo, naginjući ka apstrakciji i simbolici, pomalo futurizmu i nadrealizmu. Tako su podsticane različite asocijacije na njihovu muziku koje su obogatile recepciju ovog koncerta.

Slovenačka konceptualna elektrodarkrok grupa „Lajbah”čijim se nastupom završio ovogodišnji Belef, vrlo uspešno je pokazala poroznost granice između teatra i koncerta, obezbeđujući nastup koji je provokativan u političkom, ali i u estetskom smislu. I ovde su video radovi izazovno dopunjavali muzički nastup, doprinoseći stvaranju karakteristično mračne, obespokojavajuće, kafkijanske atmosfere. Uključeni su i audio semplovi, korišćen je megafon koji je proizveo hipnotički efekat otuđenja, kroz mehanizaciju glasa itd. Pesme koje su na ovom koncertu „Lajbah”izveli, kombinacija njihovog starijeg i novijeg rada, pokreću pitanja političke kontrole i totalitarizma, kraja istorije, (kraha) američkih mitova, ljudskih prava i slobode, potrebe za društvenim promenama, kao i trenutno vrlo aktuelizovanog problema jugonostalgije. Ove različite teme su tretirane sa bitnim dozama ironije koja fino urušava mitove na kojima je izgrađeno savremeno društvo, vodeći do zaključka da je civilizacija jedna velika laž stvorena da bi pojedinci lakše ostvarivali kontrolu svoje moći.

Ana Tasić