Двоструки аршини

Када држава нешто хоће – то може и да учини. За такву оцену не треба ићи у много далеку прошлост нити наводити мноштво примера. Довољна су два-три.

Многи од нас се сећају хиперинфлаторног пожара јануара 1993, када су цене расле и по 70 одсто дневно или 313 милијарди процената годишње. За само један дан, 24. јануара исте године, све је стало. Поскупљења месецима није било.

Пример други. С приватизацијом домаће дуванске индустрије, пре три године, за свега неколико месеци са наших улица нестали су препродавци цигарета. Сиво тржиште сведено је на уобичајених десетак процената. Као и у развијеном свету. Пре тога почишћени су и улични "шеици" са кантицама и флашама бензина и нафте. И то не само зато што је у трафикама било много више цигарета, а на пумпама горива, већ због одлучности државе да заштити своје природне монополе и акцизне производе. Није више хтела да свој порез дели са уличном сиротињом, али и све безобзирнијим тајкунима који су од сваког шлепера цигарета или цистерне горива, поготово у време санкција и претходног режима, правили неслућена богатства, за која су многи данас потпуно амнестирани. Нико их више, па ни порезници, не пита како су дошли до првог милиона марака. И та је прича, наоко, завршена.

 Али та иста наша држава има други аршин када су у питању, рецимо, шверц и сиво тржиште текстила. Београдске улице и подземни пролази, баш као његови бувљаци по готово свим нашим градовима и варошицама, преплављени су "крпицама" из Кине, Турске, Румуније… али и илегалних радионица и радњица од Новог Пазара до Панчева. Просто је невероватно шта се све нуди и продаје из дана у дан. Повремене инспекције, пролете као летња киша, веома често наиђу на празне тезге и кутије, јер и препродавци имају своје системе обавештавања. Све се, најчешће, заврши на по некој прекршајној пријави и заплени затечене робе. Велике и крупне рибе, које тако промећу 35–40 одсто текстилне робе, вредне бар неколико милијарди евра, никако да се нађу у тој мрежи.

Зашто – питају текстилци. Понајчешће власници малих погона чији радници месечно зараде, у најбољем случају, између 200 и 250 евра. Зар они, плаћајући до последњег динара порезе и доприносе својој држави, немају право на исти степен заштите свог тржишног колача, на исти начин као "Филип Морис", "Бритиш-Америкен табако" или НИС? У чему је "грешка"?

Они тврде да је проблем у држави, па и царини, као њеној служби. Њој, пошто "крпице" нису акцизна роба, није много стало до онога шта се дешава на домаћем, па и сивом тржишту текстила. Према речима власника и директора панчевачког текстилног предузећа, "Пасаж", Владимира Митровића, са око стотинак радника, њему и осталим произвођачима не смета конкуренција великог "Бенетона", "Заре", "Манга" или "Најкија", већ – ових безимених. Не може, каже, да од његових радника боље живи власник две тезге у Панчеву или Београду, а да то његову државу не интересује и не заштити их, постављајући правила игре која ће морати сви да поштују, а она да их непристрасно надгледа и контролише. Неприхватљиво је да има два става – за цигарете и гориво један, а за текстил – други.