Dvostruki aršini

Kada država nešto hoće – to može i da učini. Za takvu ocenu ne treba ići u mnogo daleku prošlost niti navoditi mnoštvo primera. Dovoljna su dva-tri.

Mnogi od nas se sećaju hiperinflatornog požara januara 1993, kada su cene rasle i po 70 odsto dnevno ili 313 milijardi procenata godišnje. Za samo jedan dan, 24. januara iste godine, sve je stalo. Poskupljenja mesecima nije bilo.

Primer drugi. S privatizacijom domaće duvanske industrije, pre tri godine, za svega nekoliko meseci sa naših ulica nestali su preprodavci cigareta. Sivo tržište svedeno je na uobičajenih desetak procenata. Kao i u razvijenom svetu. Pre toga počišćeni su i ulični "šeici" sa kanticama i flašama benzina i nafte. I to ne samo zato što je u trafikama bilo mnogo više cigareta, a na pumpama goriva, već zbog odlučnosti države da zaštiti svoje prirodne monopole i akcizne proizvode. Nije više htela da svoj porez deli sa uličnom sirotinjom, ali i sve bezobzirnijim tajkunima koji su od svakog šlepera cigareta ili cisterne goriva, pogotovo u vreme sankcija i prethodnog režima, pravili neslućena bogatstva, za koja su mnogi danas potpuno amnestirani. Niko ih više, pa ni poreznici, ne pita kako su došli do prvog miliona maraka. I ta je priča, naoko, završena.

 Ali ta ista naša država ima drugi aršin kada su u pitanju, recimo, šverc i sivo tržište tekstila. Beogradske ulice i podzemni prolazi, baš kao njegovi buvljaci po gotovo svim našim gradovima i varošicama, preplavljeni su "krpicama" iz Kine, Turske, Rumunije… ali i ilegalnih radionica i radnjica od Novog Pazara do Pančeva. Prosto je neverovatno šta se sve nudi i prodaje iz dana u dan. Povremene inspekcije, prolete kao letnja kiša, veoma često naiđu na prazne tezge i kutije, jer i preprodavci imaju svoje sisteme obaveštavanja. Sve se, najčešće, završi na po nekoj prekršajnoj prijavi i zapleni zatečene robe. Velike i krupne ribe, koje tako promeću 35–40 odsto tekstilne robe, vredne bar nekoliko milijardi evra, nikako da se nađu u toj mreži.

Zašto – pitaju tekstilci. Ponajčešće vlasnici malih pogona čiji radnici mesečno zarade, u najboljem slučaju, između 200 i 250 evra. Zar oni, plaćajući do poslednjeg dinara poreze i doprinose svojoj državi, nemaju pravo na isti stepen zaštite svog tržišnog kolača, na isti način kao "Filip Moris", "Britiš-Ameriken tabako" ili NIS? U čemu je "greška"?

Oni tvrde da je problem u državi, pa i carini, kao njenoj službi. Njoj, pošto "krpice" nisu akcizna roba, nije mnogo stalo do onoga šta se dešava na domaćem, pa i sivom tržištu tekstila. Prema rečima vlasnika i direktora pančevačkog tekstilnog preduzeća, "Pasaž", Vladimira Mitrovića, sa oko stotinak radnika, njemu i ostalim proizvođačima ne smeta konkurencija velikog "Benetona", "Zare", "Manga" ili "Najkija", već – ovih bezimenih. Ne može, kaže, da od njegovih radnika bolje živi vlasnik dve tezge u Pančevu ili Beogradu, a da to njegovu državu ne interesuje i ne zaštiti ih, postavljajući pravila igre koja će morati svi da poštuju, a ona da ih nepristrasno nadgleda i kontroliše. Neprihvatljivo je da ima dva stava – za cigarete i gorivo jedan, a za tekstil – drugi.