Aуторско вече

Сама чињеница да један од наших композитора завређује ауторско вече са оркестром Београдске филхармоније значи много. Овом приликом Рајко Максимовић начинио је пресек свог стваралаштва од раних дела, Диптих и Клавирски концерт из времена студија, и Тестаменат П. П. Његоша из осамдесетих, као узлет и један од врхунаца. Аутор окренут великим вокално-инструменталним формама чије извођење захтева и велику апаратуру и умеће целокупног ансамбла, пожелео је "да на програму буде музика коју сам радио током својих ′младих-лудих′ година, дакле 60-тих. Да после 40 година проверимо: да ли то ЈЕСТЕ или НИЈЕ ? Јер сматрам да је трајање прави (а можда и једини?) прави критеријум вредности"

Тако се једно од ауторових најавангарднијих дела, које је веома одјекнуло у годинама појављивања Диптих "Not to Be or to Be?" и "Eppur si muove" (1969–70) нашао заједно са младалачким Концертом за клавир и оркестар из 1961, који је аутор прерадио 2003. године остављајући музичку основу и матрицу непромењеном. Што се тиче Диптиха, без обзира на његову дисонантност, напрегнутост и оштрину звука, данас нема снагу новине, али има несумњивих вредности које нису само историјске већ и у овом тренутку реалне. Ауторова друга стилска крајност, поједностављени језик "Тестамента" (1984–6), непосредност и прочишћеност уз укусну примену полифоније стављају ауторско писмо у сасвим другачији контекст чинећи од овог дела најизвођенију Максимовићеву партитуру и једно од најуспелијих вокално-инструменталних дела насталих у последњих 20 година.

"Тестаменат" има сопствену судбину и наметнуо се, као познатији и популарнији, и диригенту и оркестру. Уз опаску да оркестар Београдске филхармоније нема афинитет ни склоност за савремену домаћу музику, ретко је изводи и још ређе ужива у њој, ово је било вече једног солисте (пијанисте Дејана Синадиновића) и удружених хорова (Обилић–Крсмановић и Collegium musicum) и вече у коме се диригент из Бугарске Јордан Дафов сналазио, повремено и успевао да савлада масу, да постигне пијано, да се не надвикују и довикују хористи из разних углова сцене и са галерије – кричави у високим сопранима, прегласни и превише масивни.

Природни виртуозитет пијанисте Дејана Синадиновића, изузетна снага и техничка спретност, уобличили су извођење солистичке деонице Клавирског концерта. Он је био добро изабрана и права особа за тумачење партитуре концерта јер поседује квалитете неопходне не само да надгласа оркестар и исплива из громогласних, прокофјевско-равеловских и џезираних звукова, већ и да оствари лични печат. А он је самосвојан, робустан, темпераментан, пијанистички у најбољем и старинском смислу речи.

"Тестаменат" који је и реквијем и опело у исти мах захтева посвећеност, патњу, скрушеност, молитвеност. У име тога, слушали смо химничке узлете, ретке пијано домете, уз инкантацију соло баса Драгољуба Бајића који постаје значајан концертни солиста, у полуспремљеном, полужељеном и полуоствареном извођењу.