Autorsko veče

Sama činjenica da jedan od naših kompozitora zavređuje autorsko veče sa orkestrom Beogradske filharmonije znači mnogo. Ovom prilikom Rajko Maksimović načinio je presek svog stvaralaštva od ranih dela, Diptih i Klavirski koncert iz vremena studija, i Testamenat P. P. Njegoša iz osamdesetih, kao uzlet i jedan od vrhunaca. Autor okrenut velikim vokalno-instrumentalnim formama čije izvođenje zahteva i veliku aparaturu i umeće celokupnog ansambla, poželeo je "da na programu bude muzika koju sam radio tokom svojih ′mladih-ludih′ godina, dakle 60-tih. Da posle 40 godina proverimo: da li to JESTE ili NIJE ? Jer smatram da je trajanje pravi (a možda i jedini?) pravi kriterijum vrednosti"

Tako se jedno od autorovih najavangardnijih dela, koje je veoma odjeknulo u godinama pojavljivanja Diptih "Not to Be or to Be?" i "Eppur si muove" (1969–70) našao zajedno sa mladalačkim Koncertom za klavir i orkestar iz 1961, koji je autor preradio 2003. godine ostavljajući muzičku osnovu i matricu nepromenjenom. Što se tiče Diptiha, bez obzira na njegovu disonantnost, napregnutost i oštrinu zvuka, danas nema snagu novine, ali ima nesumnjivih vrednosti koje nisu samo istorijske već i u ovom trenutku realne. Autorova druga stilska krajnost, pojednostavljeni jezik "Testamenta" (1984–6), neposrednost i pročišćenost uz ukusnu primenu polifonije stavljaju autorsko pismo u sasvim drugačiji kontekst čineći od ovog dela najizvođeniju Maksimovićevu partituru i jedno od najuspelijih vokalno-instrumentalnih dela nastalih u poslednjih 20 godina.

"Testamenat" ima sopstvenu sudbinu i nametnuo se, kao poznatiji i popularniji, i dirigentu i orkestru. Uz opasku da orkestar Beogradske filharmonije nema afinitet ni sklonost za savremenu domaću muziku, retko je izvodi i još ređe uživa u njoj, ovo je bilo veče jednog soliste (pijaniste Dejana Sinadinovića) i udruženih horova (Obilić–Krsmanović i Collegium musicum) i veče u kome se dirigent iz Bugarske Jordan Dafov snalazio, povremeno i uspevao da savlada masu, da postigne pijano, da se ne nadvikuju i dovikuju horisti iz raznih uglova scene i sa galerije – kričavi u visokim sopranima, preglasni i previše masivni.

Prirodni virtuozitet pijaniste Dejana Sinadinovića, izuzetna snaga i tehnička spretnost, uobličili su izvođenje solističke deonice Klavirskog koncerta. On je bio dobro izabrana i prava osoba za tumačenje partiture koncerta jer poseduje kvalitete neophodne ne samo da nadglasa orkestar i ispliva iz gromoglasnih, prokofjevsko-ravelovskih i džeziranih zvukova, već i da ostvari lični pečat. A on je samosvojan, robustan, temperamentan, pijanistički u najboljem i starinskom smislu reči.

"Testamenat" koji je i rekvijem i opelo u isti mah zahteva posvećenost, patnju, skrušenost, molitvenost. U ime toga, slušali smo himničke uzlete, retke pijano domete, uz inkantaciju solo basa Dragoljuba Bajića koji postaje značajan koncertni solista, u poluspremljenom, poluželjenom i poluostvarenom izvođenju.