Агенција за Северинин случај

То што Србија нема море не значи да тајкуни немају јахте. А држава, ако је одговорна, мора да брине о сваком свом грађанину. Зато се само они који нису чули колико је велика несрећа задесила Жељка Митровића ишчуђавају зашто влада намерава да оснује агенцију за поморске несреће. Све по слову Предлога закона о поморској пловидби. Да у мору од тридесетак агенција постоји и та, не би се Митровић данас потуцао по хрватским општинским судовима, него би у својој земљи куцајући на врата само једне надлежне институције правно заштитио своју „Ел Боско” нејач.

А последице непостојања агенције за поморске несреће у Србији већ су видљиве. Најбоље их зна Северина, која је због тога што се Митровићева јахта насукала у бирократским процедурама „лијепе њене домовине” морала да отплови с „Пинка”. Штету су претрпели и гледаоци ружичасте телевизије. Јер, пре него што су успели да науче речи Северинине песме „Бред Пит”, која је дуж Јадрана проглашена за хит лета, њене ноте су склизнуле из програмске шеме. И ако заиста жели да се појави на „Пинку”, јадна Северина ће овог пута стварно морати да се уда за свог петог вереника. И то пред камерама екипе „48 сати свадба”. Једини начин да се њене песме инфилтрирају у програмску шему ружичасте телевизије је да постане српска снајка и пред милионским аудиторијумом каже „да” бизнисмену Милану Поповићу.

И кад се испод ове муке подвуче црта, ко онда може да тврди како се годишње из буџета за финансирање тридесетак различитих агенција распе око седам милијарди динара. За шта онда вреди потрошити сваки динар пореских обвезника, ако не за то? И какве везе има то што Србија нема ни метро. То не значи да не треба основати агенцију која ће предупредити да се било какве незгоде догоде Србима – корисницима метроа у иностранству, на пример.

И шта, на пример, ако због најаве да ће порез од продаје „Максија” платити у Србији, Мирослав Мишковић доживи неку непријатност на Кипру, где је основао фирму. Пре него што се билатерални односи две државе поремете, држава би што пре требало да оснује агенцију за надзор пословања у оф-шор зонама. Уосталом, не би се наши тајкуни потуцали по белом свету да наша држава може да им пружи максималну правну заштиту. И кад већ постоји Комисија за заштиту конкуренције, зашто не би постојала и агенција за заштиту монополиста. Па и они су порески обвезници. Ако пуне државну касу, имају ваљда право и да новац из ње троше.

Уосталом, то је начин да држава смањи стопу незапослености која је током кризе драматично увећана и достигла 22,2 одсто. И докле ће Срби да црвене због чињенице да су наше плате у еврима најниже у региону? Ако су плате у агенцијама за све и свашта тако добре, онда је рецепт за побољшање животног стандарда грађана – једноставан. Што више људи у њима треба запослити. Претходно би влада морала да донесе уредбу којом ће тако важан посао поверити надлежној институцији. Агенцији за креирање свих агенција, наравно. А пошто овлашћени државни ревизори још не контролишу како се новац у оваквим институцијама троши – под хитно би требало формирати и агенцију за контролу свих агенција.

Једино што није јасно зашто Унији послодаваца смета то што Србија има скоро 130 различитих комисија, фондова, управа, агенција… Добро је да бар по нечему будемо лидери у региону. Па колико кошта да кошта.