Располућено тело

Први циљ нове владе је кандидатура Србије за улазак у Европску унију. То, наравно, ако ту нову српску владу буде (пред)водила Демократска странка, која је у недељу на изборној конвенцији свечано прокламовала поменути циљ.
Истог дана, у много драматичнијој атмосфери, друга велика странка добила је у аманет од свог глађу исцрпљеног лидера Војислава Шешеља потпуно супротан налог – ни по коју цену у ЕУ (али ни у НАТО). Нема сумње да ће Српска радикална странка послушати свог заточеног председника, који има проблема са бубрезима и астмом, али је "духовно чврст и решен да иде до краја".

И тако се речи Бориса Тадића о две Србије, које је изговорио пре отприлике годину дана и због којих је добио сијасет критика због тога што као председник Србије дели грађане – обистинише. Није да ову линију поделе нисмо имали и раније, али је она последњих година некако толерисана, а повремено је (као, рецимо, приликом усвајања новог устава) и бледела. Наравно, није занемаривана као важан аргумент у запаљивим полемикама политичких конкурената, али се, понајвише захваљујући оним причама о преоденутом руху радикала, чинило да се може у скорије време превазићи.

Сада је поново јасно исцртана и тешко је отети се утиску да има икакву другу функцију осим да 21. јануара истакне позицију две сада очигледно потпуно супротстављене политичке опције. Тадић је рекао: никад са Шешељем и странкама прошлости, Шешељ је рекао: никад са Тадићем, Коштуницом и сличнима.

Ако су поједине присталице СРС-а у међувремену биле збуњене позицијом српских радикала, чији су челници после Шешељевог добровољног одласка у Хаг причали о пријатељству са Русијом и Кином, али и о европској перспективи Србије и одбрани српских земаља, али више не безглавим срљањем у нешто што не може извесно допринети остваривању крајњег циља – Велике Србије, сада више немају дилема. Ако су поједине присталице ДС-а биле незадовољне досадашњим толерисањем радикала у политичком животу Србије, сада више немају дилема (што не иде у корист мањим странкама, које се представљају и као алтернатива демократама). Шешељ и Тадић су били потпуно јасни стојећи на два пола у погледу националног питања, унутрашње политичке сцене и спољне политике Србије. Две највеће странке, два најљућа противника, једно бирачко тело – располућено.

У настојању да их бирачи што боље препознају, ДС и СРС истакли су оно по чему су били и најпрепознатљивији 5. октобра 2000 – будућност, односно прошлост. И очекују да их бирачи на тај начин прихвате и прате. Јер, када се дилема постави на тај начин – прошлост или будућност, патриоте или издајници (без обира из ког табора се гледа), избор заиста није тежак, нарочито ако не желите да се помучите и откријете чега још има иза ових одредница.

Питање је, стога, да ли на овом бојном пољу други учесници могу било шта да траже или могу само, с обзиром на тренутну снагу ове две партије, да се придруже једној од опција као трабанти.

С том тезом се, наравно, не мире Демократска странка Србије и партије око ње, које истичу да су показале претходних година, а нарочито у време усвајања устава, да не постоје ни две ни три Србије, већ само једна, и да је заправо једино право решење управо "трећи пут" који нуде.

Управо од тога како су грађани доживели трогодишњи компромис оличен у подршци социјалиста странкама "демократског блока", који су неки називали "трулим", а неки објашњавали " вишим државним интересима", зависиће и какву ће политику Србија водити у наредне четири године. Односно да ли ће опет бити могућ спој наизглед неспојивог са свим добрим и лошим што таква комбинација носи, или ће тас претегнути на једну од две супротстављене стране, што би могло на дужи период, а можда и неповратно, да одреди судбину ове земље.