Raspolućeno telo

Prvi cilj nove vlade je kandidatura Srbije za ulazak u Evropsku uniju. To, naravno, ako tu novu srpsku vladu bude (pred)vodila Demokratska stranka, koja je u nedelju na izbornoj konvenciji svečano proklamovala pomenuti cilj.
Istog dana, u mnogo dramatičnijoj atmosferi, druga velika stranka dobila je u amanet od svog glađu iscrpljenog lidera Vojislava Šešelja potpuno suprotan nalog – ni po koju cenu u EU (ali ni u NATO). Nema sumnje da će Srpska radikalna stranka poslušati svog zatočenog predsednika, koji ima problema sa bubrezima i astmom, ali je "duhovno čvrst i rešen da ide do kraja".

I tako se reči Borisa Tadića o dve Srbije, koje je izgovorio pre otprilike godinu dana i zbog kojih je dobio sijaset kritika zbog toga što kao predsednik Srbije deli građane – obistiniše. Nije da ovu liniju podele nismo imali i ranije, ali je ona poslednjih godina nekako tolerisana, a povremeno je (kao, recimo, prilikom usvajanja novog ustava) i bledela. Naravno, nije zanemarivana kao važan argument u zapaljivim polemikama političkih konkurenata, ali se, ponajviše zahvaljujući onim pričama o preodenutom ruhu radikala, činilo da se može u skorije vreme prevazići.

Sada je ponovo jasno iscrtana i teško je oteti se utisku da ima ikakvu drugu funkciju osim da 21. januara istakne poziciju dve sada očigledno potpuno suprotstavljene političke opcije. Tadić je rekao: nikad sa Šešeljem i strankama prošlosti, Šešelj je rekao: nikad sa Tadićem, Koštunicom i sličnima.

Ako su pojedine pristalice SRS-a u međuvremenu bile zbunjene pozicijom srpskih radikala, čiji su čelnici posle Šešeljevog dobrovoljnog odlaska u Hag pričali o prijateljstvu sa Rusijom i Kinom, ali i o evropskoj perspektivi Srbije i odbrani srpskih zemalja, ali više ne bezglavim srljanjem u nešto što ne može izvesno doprineti ostvarivanju krajnjeg cilja – Velike Srbije, sada više nemaju dilema. Ako su pojedine pristalice DS-a bile nezadovoljne dosadašnjim tolerisanjem radikala u političkom životu Srbije, sada više nemaju dilema (što ne ide u korist manjim strankama, koje se predstavljaju i kao alternativa demokratama). Šešelj i Tadić su bili potpuno jasni stojeći na dva pola u pogledu nacionalnog pitanja, unutrašnje političke scene i spoljne politike Srbije. Dve najveće stranke, dva najljuća protivnika, jedno biračko telo – raspolućeno.

U nastojanju da ih birači što bolje prepoznaju, DS i SRS istakli su ono po čemu su bili i najprepoznatljiviji 5. oktobra 2000 – budućnost, odnosno prošlost. I očekuju da ih birači na taj način prihvate i prate. Jer, kada se dilema postavi na taj način – prošlost ili budućnost, patriote ili izdajnici (bez obira iz kog tabora se gleda), izbor zaista nije težak, naročito ako ne želite da se pomučite i otkrijete čega još ima iza ovih odrednica.

Pitanje je, stoga, da li na ovom bojnom polju drugi učesnici mogu bilo šta da traže ili mogu samo, s obzirom na trenutnu snagu ove dve partije, da se pridruže jednoj od opcija kao trabanti.

S tom tezom se, naravno, ne mire Demokratska stranka Srbije i partije oko nje, koje ističu da su pokazale prethodnih godina, a naročito u vreme usvajanja ustava, da ne postoje ni dve ni tri Srbije, već samo jedna, i da je zapravo jedino pravo rešenje upravo "treći put" koji nude.

Upravo od toga kako su građani doživeli trogodišnji kompromis oličen u podršci socijalista strankama "demokratskog bloka", koji su neki nazivali "trulim", a neki objašnjavali " višim državnim interesima", zavisiće i kakvu će politiku Srbija voditi u naredne četiri godine. Odnosno da li će opet biti moguć spoj naizgled nespojivog sa svim dobrim i lošim što takva kombinacija nosi, ili će tas pretegnuti na jednu od dve suprotstavljene strane, što bi moglo na duži period, a možda i nepovratno, da odredi sudbinu ove zemlje.