Комплекс више вредности

Са најновијим успехом Новака Ђоковића неминовно ће се поставити старо питање: због чега се толико слави један Ђоковић а занемарују „једнако успешни” ђаци и такмичари? Зашто Новаковом доласку у Београд присуствују десетине хиљада грађана док су сироти математичари спали на обичне родитеље и професоре и покоји тричав састанак са министрима - поново ће се завапити - уз незаобилазан закључак да прогреса у Србији не може бити док млади таленти и добри ђаци већ у пубертету не буду награђени обилатом медијском пажњом и свакојаким стипендијама, а, што да не, и гарантованим радним местима и бесплатним становима.

И ово је једна од ствари око које ће се лако сложити и „патриотска” и „проевропска” Србија. Прва, јер јој годи прича о потенцијалу светског ранга којем душмани никако не дају да се размаше, и друга, јер се сама у основи поистовећује са добрим ђацима и студентима које сматра паметнијим делом популације којем самим тим, као и њима самима, припадају разне привилегије.

Али, иоле трезвенија анализа указује да је реалност потпуно супротна: математичким и другим такмичењима чији се број вртоглаво увећава; разним младим талентима и наградама, студентима угледних универзитета се у Србији поклања необјективна и незаслужена медијска пажња, која тешко да може да изађе на добро. А аналогија између професионалних тениских турнира и, на пример, математичких такмичења не постоји.

За почетак, српски такмичари из математике нису ни издалека толико успешни у светским размерама као што је то случај са Новаком. Примера ради, на недавно завршеној математичкој олимпијади српска екипа је освојила солидно али не баш сензационално 25. место. Упркос томе, тешко је наћи новине које нису известиле о великом успеху наших, практично без изузетка прескачући конкретну информацију о пласману и наводећи само укупан број медаља, што је све део уобичајене медијске праксе некритичког извештавања о „престижним” универзитетима и наградама којима промућурни странци журе да обаспу наше младе.

Још битније: математичка такмичења су у суштини ирелевантна за математику, док су тениски турнири сврха тениса. Јер, суштина тениса је у побеђивању противника по прописаним правилима игре; сам појам тениса нема смисла изван контекста такмичења и турнира; тенисер који освоји највише најјачих турнира јесте самим тим један од највећих тенисера у историји; тениско надметање је само по себи вредност због чега улазнице за тениске мечеве могу да коштају неколико стотина долара.

Са друге стране, бављење науком или математиком, способности дебатовања, дизајна и остале активности у којима се свакодневно откривају нови српски таленти, немају никакве инхерентне везе са такмичењима младих у тим школским предметима. Та такмичења су, попут тестова интелигенције, у најбољем случају пуки индикатор талента, дакле нешто што указује да млад човек има потенцијал да једног дана, ако се много других коцкица сложи, можда постигне нешто значајно.

Али, за разлику од Новака, који је већ сада велики тенисер, и најуспешнији ђак-такмичар тешко да може да се назове математичарем или научником, а сигурно се не може сматрати успешним у овим областима. Велики научници, проналазачи, математичари, интелектуалци – од којих је већина одрасла у временима када такмичења данашњег типа нису ни постојала – велики су захваљујући открићима која су направили и проблемима које су решили, а не зато што су под, за природу своје струке, потпуно ирелевантним правилима игре, а чији исход реално не занима ама баш никог, победили своје неискусне вршњаке. То је разлог зашто Новак зарађује милионе, док такмичарски таленти траже стипендије. И због тога о Новаку пишу све светске новине, док о нашим великим такмичарима пишемо само ми.

Дакле, разлика у третману између Новака и других младих талената је потпуно оправдана. Када се слави Новак, слави се резултат. Када се славе ученици који су добили стипендије за студије на Кембриџу, славе се људи који само имају шансу да можда једног дана нешто ураде, дакле пука могућност да се једног дана појави резултат. Уосталом, постоји разлог зашто у САД треба лупом тражити информацију о резултатима њихове екипе на математичкој олимпијади, иако су ти резултати константно много бољи од српских.

Многи су се жалили да је дочек Новака после освајања Вимблдона по нашем старом обичају превршио сваку меру и загазио добро иза границе доброг укуса. Али има нечег непримеренијег у све чешћој појави да се млади људи, чије каријере, за разлику од Новакове, нису ваљано ни започеле, сликају по новинама, дају интервјуе и критикују политику власти према талентима. Склоност јавности да преурањено пуни главе младих идејама величине и изузетности може да буде само контрапродуктивна.