Гледање поред пута

Недавно смо, после ко зна колико времена, решили да одемо на краћи одмор у Словенију. Прешли смо аутом границу и кренули некаквим сеоским путемпрема Логарској долини. Одмах ми је упало у очи како нигде нема ни трага неком отпаду. Ни сам не знам зашто, током вожње наставио сам да осматрам околину, очекујући да све није тако савршено као што изгледа. Али није вредело, никако нисам успевао да пронађем било шта што би могло личити на отпадак, макар некакав папирић или нешто слично. За нас који стижемо из једног сасвим другог окружења све је деловало нестварно али и – депримирајуће. Како да кажем, у тој чистоћи и реду као да нису живели људи него некакви фанатични хигијеничари.

Стигавши на одредиште, у једно обично село, место у коме би се могло очекивати прилично материјала који ме је интересовао, наставио сам потрагу за ђубретом. Постала је то нека врста моје опсесије, надао сам се да ћу кад тад набасати, ако не на најлон кесу, оно макар на опушак. Упутили смо се стварно прекрасном долином ка врховима Алпа, али ја нисам уживао у шетњи. Уместо да удишем планински ваздух, завиривао сам по двориштима околних кућа, претраживао шуму. Био сам сасвим заокупљен потрагом за било каквим доказом да у тој земљи уопште постоји смеће. Без резултата.

Сутрадан су дошли да нас посете Јелица и Бранко, пријатељи из Љубљане. Пењући се ка врху са кога је ка долини падао прекрасан водопад, још увек сам меркао нечију непажњу, можда макар мали знак небриге за природу. Изгубивши и последњу наду, размишљао сам како да са Бранком о томе заподенем разговор,а да не испаднем злонамеран. Како да му кажем да ми је мало непријатно због тогашто је све тако чисто и уредно?! Зато сам овако формулисао своје запажање: „Изгледа да код вас у Словенији, без обзира на све индивидуалне, политичке и културолошке разлике међу људима, постоји општи консензус да се живи добро.”

Размислио је мало о овој мојој реченици, која је могла зазвучати помало и као пребацивање, а онда ми рекао нешто врло чудно: „То је зато што се све може измерити.”

Нисам био сигуран да сам га разумео. Вероватно је хтео да каже како се сваки проблем, ма какав он био, економски, политички, психолошки, на неки начин може егзактно дефинисати, приказати метрички. Како нисам могао да прихватим да се један такав приступ може применити на све што чини људски живот или личну судбину, о томе даље нисмо причали. Рекао сам себи: он је стручњак за транзицију и ствари можда посматра исувише стручно, а ја припадам супротном табору, онима које више занима метафизика.

Када су наши пријатељи отишли, нисам могао себи да избацим из главе оно што је рекао. А шта је, Бранко, са људским жељама, уверењима, укусима, слабостима? Да ли су и оне мерљиве? Где је место за осећања у том математичком рају? Не, то је прагматско, исувише поједностављено гледање на ствари, предвиђено за решавање приземних проблема! Не укључује људске душе које су, као што је познато, изван домашаја бројки. Тако сам мислио, али нисам био сигуран да сам у праву…

Зар не живимо у једном конфузном, несрећном времену, пуном разноразних инстант метода за брзи спас? Код нас свако има сопствено мишљење о томе шта нам је неопходно, а многи не презају од тога да нам га агресивно натурају, не заборављајући да дебело наплате своје услуге. Ја нисам љубитељ униформног мишљења и пре свега поштујем лично виђење света, али што је много, много је. У том свеопштем вашару спасоносних патената изгубила се – идеја. Кад боље размислим, нико је нема: једноставну, јасну идеју како да се крене даље.

Зато можда треба размислити о Бранковом предлогу. Измерити све што је мерљиво. Пажљиво, објективно, без страсти и ових или оних интереса. Ставити на папир ко смо, шта смо, шта имамо, шта немамо, шта нам треба, а шта не. Направити инвентар свега што је доступно, а чини корпус онога што се подразумева под појмом – народ. У то спадају и прошлост, и садашњост, и будућност.

Сада, после дигиталне револуције, то је могуће извести. Не кажем да треба начинити рачунарски програм који ће нам кликом на тастер отворити очи. Али, мноштво тачних података о нама самима можда ће створити услов да људи од памети почну да износе праве идеје о томе како да даље живимо.

Ето до каквих све мисли вас може одвести гледање поред пута. Уместо испред себе, како налажу саобраћајни прописи…