Златна медаља за фрезу

ПРОКУПЉЕ – Улица липарска једна је од оних у Прокупљу које су узане, кривудаве и загубљене између индустријске зоне, у којој мало која фабрика ради, и неуређене обале Топлице. Ту је негде и металска радионица "Зоотехна", у којој власник Зоран Пешић, машински инжењер, већ петнаестак година производи ауспухе за велика возила, камионе, аутобусе, шлепере. Био је, каже, први у земљи који је правио "пертловане" издувне лонце, а и не жали се баш да му послови слабо иду... овде се родила и остварила идеја за фрезу којом могу да се обрађују воћњаци, а да не остаје неокопани део око воћака. За овај изум инжењер Пешић добио је златну медаљу на Новосадском сајму, њену теоријску основу изложио је на симпозијуму Пољопривредног факултета у том граду, уз помоћ професора Луке Радоја, а петнаестог овог месеца свој научни и практични проналазак приказаће самостално професорима Пољопривредног факултета у Београду.

– Све је почело тако што сам хтео да помогнем сестри Снежани и зету Братиславу Ранчићу. Они живе у Београду, али имају леп вишњик у родном Бучићу крај Прокупља. Као и већина воћара у Топлици, муку имају да обраде воћњак, јер са постојећим фрезама увек остаје део око воћака неокопан, што изискује много времена и напорног ручног рада. Колики је то проблем показује чињеница да у Италији, на пример, има 28 фабрика које производе фрезе са могућношћу блиског приласка до стабала воћака. Али, оне раде на принципу хидраулика, а он је двоструко скупљи од саме фрезе. желео сам да направим јевтин уређај, због чега сам уместо хидраулика смислио обртно коло. Оно лакше и ефикасније прилази до стабла, обилази га у луку и обради сваки сантиметар земље, а да не повреди биљку. Хтео сам, што кажу Кинези, да ишчупам травку, а одвалио се бусен – приповеда инжењер Пешић, који каже, да се овим изумом отворила могућност производње читаве фамилије нових машина и њихових варијанти. Најпре, ова фреза као прикључна машина за трактор, по средини може да има косу, а на крају мотичице. Тиме се обезбеђује да између редова у воћњаку остане покошена трава, а да се земља прекопава само око садница. Тако у воћњак може да уђе машинама чак и кад је влажно земљиште, а то значи да нема кашњења у прскању заштитним средствима, што је изузетно важно. Исто тако, могуће је ову машину прикључити и на култиватор, а то значи да она може да ради и између редова чија ширина није већа од 70 сантиметара. Данас у свету нема такве машине која би, на пример, могла да се примењује у засадима винограда, кафе, памука или чаја, па и у расадницима. О томе ће Зоран Пешић да прича професорима у Београду. Иако нема ни једно од научних звања, он се сав посветио истраживањима. Управо је, каже, конструисао машину за бунаре која може да копа и до 30 метара дубине, што и није новост, али јесте то да је ширина њеног ископа 1,2 метра. О свему томе, ипак, мало се зна у његовом родном граду. А и он се нешто не намеће. Живи са супругом Љиљаном и четворо деце (две ћерке и два сина) у скромном стану. Он, и син Страхиња певају у црквеном хору, а ускоро ће им се придружити и ћерка Кристина, која је ђак другог разреда основне и првог музичке школе, док ћерка Миљана студира медицину, а син Стефан је у четвртом разреду уметничке школе и сјајно слика иконе. – Иако учи електротехнику, Страхиња ће ме сигурно наследити, јер има смисла за машинство – каже инжењер Пешић и додаје: – Таква је судбина проналазача код нас, да живе скромно. Ја бар не знам ни једнога који има дворце, виле и викендице...