Zlatna medalja za frezu

PROKUPLjE – Ulica liparska jedna je od onih u Prokuplju koje su uzane, krivudave i zagubljene između industrijske zone, u kojoj malo koja fabrika radi, i neuređene obale Toplice. Tu je negde i metalska radionica "Zootehna", u kojoj vlasnik Zoran Pešić, mašinski inženjer, već petnaestak godina proizvodi auspuhe za velika vozila, kamione, autobuse, šlepere. Bio je, kaže, prvi u zemlji koji je pravio "pertlovane" izduvne lonce, a i ne žali se baš da mu poslovi slabo idu... ovde se rodila i ostvarila ideja za frezu kojom mogu da se obrađuju voćnjaci, a da ne ostaje neokopani deo oko voćaka. Za ovaj izum inženjer Pešić dobio je zlatnu medalju na Novosadskom sajmu, njenu teorijsku osnovu izložio je na simpozijumu Poljoprivrednog fakulteta u tom gradu, uz pomoć profesora Luke Radoja, a petnaestog ovog meseca svoj naučni i praktični pronalazak prikazaće samostalno profesorima Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.

– Sve je počelo tako što sam hteo da pomognem sestri Snežani i zetu Bratislavu Rančiću. Oni žive u Beogradu, ali imaju lep višnjik u rodnom Bučiću kraj Prokuplja. Kao i većina voćara u Toplici, muku imaju da obrade voćnjak, jer sa postojećim frezama uvek ostaje deo oko voćaka neokopan, što iziskuje mnogo vremena i napornog ručnog rada. Koliki je to problem pokazuje činjenica da u Italiji, na primer, ima 28 fabrika koje proizvode freze sa mogućnošću bliskog prilaska do stabala voćaka. Ali, one rade na principu hidraulika, a on je dvostruko skuplji od same freze. želeo sam da napravim jevtin uređaj, zbog čega sam umesto hidraulika smislio obrtno kolo. Ono lakše i efikasnije prilazi do stabla, obilazi ga u luku i obradi svaki santimetar zemlje, a da ne povredi biljku. Hteo sam, što kažu Kinezi, da iščupam travku, a odvalio se busen – pripoveda inženjer Pešić, koji kaže, da se ovim izumom otvorila mogućnost proizvodnje čitave familije novih mašina i njihovih varijanti. Najpre, ova freza kao priključna mašina za traktor, po sredini može da ima kosu, a na kraju motičice. Time se obezbeđuje da između redova u voćnjaku ostane pokošena trava, a da se zemlja prekopava samo oko sadnica. Tako u voćnjak može da uđe mašinama čak i kad je vlažno zemljište, a to znači da nema kašnjenja u prskanju zaštitnim sredstvima, što je izuzetno važno. Isto tako, moguće je ovu mašinu priključiti i na kultivator, a to znači da ona može da radi i između redova čija širina nije veća od 70 santimetara. Danas u svetu nema takve mašine koja bi, na primer, mogla da se primenjuje u zasadima vinograda, kafe, pamuka ili čaja, pa i u rasadnicima. O tome će Zoran Pešić da priča profesorima u Beogradu. Iako nema ni jedno od naučnih zvanja, on se sav posvetio istraživanjima. Upravo je, kaže, konstruisao mašinu za bunare koja može da kopa i do 30 metara dubine, što i nije novost, ali jeste to da je širina njenog iskopa 1,2 metra. O svemu tome, ipak, malo se zna u njegovom rodnom gradu. A i on se nešto ne nameće. Živi sa suprugom Ljiljanom i četvoro dece (dve ćerke i dva sina) u skromnom stanu. On, i sin Strahinja pevaju u crkvenom horu, a uskoro će im se pridružiti i ćerka Kristina, koja je đak drugog razreda osnovne i prvog muzičke škole, dok ćerka Miljana studira medicinu, a sin Stefan je u četvrtom razredu umetničke škole i sjajno slika ikone. – Iako uči elektrotehniku, Strahinja će me sigurno naslediti, jer ima smisla za mašinstvo – kaže inženjer Pešić i dodaje: – Takva je sudbina pronalazača kod nas, da žive skromno. Ja bar ne znam ni jednoga koji ima dvorce, vile i vikendice...