Кад надлежни нису надлежни

Надлежни већ дуго „нису надлежни” да дају одговоре које грађани очекују, да тумаче прописе или коментаришу догађаје. То уместо њих чине одређена врста специјалиста за односе с јавношћу (познатији као пи-арови), чија се комуникација, у последње време, углавном своди на дописивање имејловима. Ви њима пошаљете питања, они вам одговоре. Наравно, у року од неколико дана, без обзира на дневну актуелност теме. Када се добро информишу. А то изгледа овако: свако питање које им се не свиђа прескоче. Зашто да се зноје испред микрофона и диктафона, страхујући од новинарских питања, када је једноставније да седну испред рачунара и уз помоћ сарадника сроче неколико, углавном уопштених реченица и „заврше” посао.

Постало је готово немогуће доћи у контакт са замеником или помоћником министра који би, по природи посла, морао „из цуга” да нам одговори на питање. Најчешћи је одговор – да нису задужени да дају званичне изјаве, јер да јесу, шта би онда радили њихови портпароли?

Тако је редакција „Политике” пет дана чекала да јој Министарство инфраструктуре, творац Правилника о техничкој исправности возила, који прописује нови комплет прве помоћи, одговори на једноставно питање: да ли нова прва помоћ може да се допуњује? После скоро недељу дана добили смо званичан одговор: може.

Иако је надлежно министарство прописало обавезу поседовања нове прве помоћи, службеници су сматрали да они никако нису надлежни да тумаче сопствене прописе. Чак су се помало наљутили јер их редакција свакодневно узнемирава једним те истим питањем. Изашли су нам у сусрет и одговорили да нису надлежни! Шта још хоћемо од њих?

Они јесу задужени за наметање обавеза народу, али не могу да брину о томе колико ће прва помоћ коштати возаче, ни да ли ће их саобраћајац казнити уколико се осмеле да употребе завој или газу.

Такође, зашто би размишљали о чињеници да је држава допринела томе да се аутомобил у Србији сматра луксузом? Ако неко хоће да „возика” себе или децу у колима нека изволи да плати сваке године: око 20.000 динара за регистрацију, 2.000 динара за зелени картон (кад има пара да иде у иностранство може ваљда и ово да плати), а ускоро ванредно и око 20.000 за све четири зимске гуме и само 2.500 за комплет прве помоћи. Па ко воли нек’ изволи! Зашто би се они правдали било коме?

На жалост, слична је ситуација и у другим значајним установама. У јеку расправе о првој помоћи, обратили смо се МУП-у који смо упитали које су надлежности саобраћајне полиције приликом провере поседовања прве помоћи. Званичан одговор МУП-а , који би сваки саобраћајац требало да „истресе из рукава”, стигао је тек после пет дана. Портпароли су се чак брецнули јер смо се дрзнули да, без њиховог знања, окренемо број Управе саобраћајне полиције. Биро за односе с јавношћу је, како су нам рекли, задужен за убрзавање комуникације између новинара и стручњака.

Па ко воли нек’ изволи! Нека приупита нешто важно стручњаке из државних установа.