Од Милана до Јелене

КРУШЕВАЦ – Дом Радише и Виолете Живковић шћућурио се на крају тридесетак кућа малог подјастребачког села Слатина, тамо где завршава асфалтни пут и почињу шумовите падине Великог Јастрепца. дечија граја испуњава живописно и уредно двориште са три трошне чатмаре које су својевремено подизали Радишини преци и зачетак нове, зидане куће коју ће он оставити потомцима. потомака, за сада десеторо – пет синова и пет кћери.

Најстарији Милан има близу 20, а најмлађа, Јелена, две и по године. Између њих Ненад, Миша, Дејан, Бојан, Слађа, Ивана, Марија и Сања. Живе скромно и расту у разумевању и слози, брину једни о другима и помажу – оцу да спреми дрва за пијацу, а мами да збрине домаћинство. Два најстарија брата већ увелико "пеку" зидарски занат и, успут, полажу "матурски" на кући у коју ће се, ако све буде по плану, Живковићи уселити наредног лета.

– Није тешко кад се удруже вредне руке, а радости је много – каже Радиша, док му Јелена спава на рамену.

Све је то плод здравог јастребачког ваздуха и љубави на први поглед која је пре шеснаест година "планула", баш као и дрва која јој је Радиша пред зиму допремио, са осмехом додаје Виолета.

– Први пут смо се видели када ми је Радиша довезао дрва, други пут је свратио да види треба ли ми још штогод, трећи пут сам се већ обрела у Слатини – присећа се она. А у старој дединој кући, на корак од планине, дочекала су је два малишана од три и четири године, Радишини синови из првог брака.

– Када сам видела њихове окице пуне наде, знала сам да никада нећу отићи из Слатине – прича ова енергична Крушевљанка чији радни дан почиње у пет и завршава око поноћи, јер треба умесити и по десет тепсија хлеба и скувати две велике шерпе варива за дванаесторо живахних укућана, намирити овце, свиње и живину, помоћи око домаћих задатака и спремити одећу за шесторо ђака који ће сутрадан већ око шест у суседно село у школу.

Срећом, машина за прање рубља коју јој је прошле године поклонио овдашњи народни посланик Миодраг Ђидић, добро служи, а однедавно у новој кући коју заједничким снагама подижу отац и два најстарија сина, имају и купатило које им је поклонила крушевачка фирма "Плима М".

– До тада сам рубље прала и по четири сата дневно, кувала га на шпорету у великим лонцима, а воду захватала са бунара. Па опет, ништа ми није тешко. Захвална сам добрим људима спремним да нам помогну, али се трудимо да основно што нам треба створимо сами, поштеним радом – наглашава Виолета. Не жели, каже, да им било ко пребаци што рађају толико деце ако не могу да их издржавају. – Рано сам остала без родитеља, одрасла сам сама, у сиромаштву и радећи од малих ногу. Ваљда сам зато одувек желела много деце – додаје. А деце ће, како се надају и она и Радиша, бити још. мада оскудевају у много чему, када би поново бирали, кажу, ништа не би мењали за радост родитељства.

--------------------------------------------------------------------------

И тата и бабица

У дворишту Живковића, негде у прикрајку, паркиран прастари фића. Стоји ту, каже Радиша, за не дај боже, ако неком од укућана затреба лекар. То је ретко и углавном се њиме возила Виолета у породилиште када је било време за новог Живковића. Ипак, када је Јелена, пре нешто више од две године решила да им се придружи, није било времена за фићу, па је тата морао да буде и бабица. – Нисмо се уплашили, ни ја ни жена. Породио сам је као прави стручњак – хвали се Радиша који признаје да му се деси да погреши име деце, а не успева да упамти ни све дечје рођендане. Јеленин, међутим, никад неће заборавити.