Изопачена невиност Мулен Ружа

Иако Њујорк зна, а Париз никад не жели да призна – Лондон је, ипак, светска престоница музеја. Радозналог посетиоца на сваком кораку очекује свет чуда. Он у Лондону може наћи музеје са врхунском селекцијом пресованих животиња, политичких животиња, некрофила, јабука и крушака, теоретичара конспирације, егзибициониста, звездочитача, диносауруса, ројалиста, аматера антрополога, отоманских султана...

Лондонски пут музеја свакако треба започети у Британском музеју, који датира из 1759. године и један је од најстаријих музеја света. Музеј је огроман, а музејски предмети који су доступни посетиоцима представљају само део његове раскошне, пребогате ризнице. Запослени у овој великој музејској институцији очигледно су свесни да само стављањенагласкана сопствене збирке и подстицањеначиназа њихово коришћење није довољно. Данашњи Британски музеј, музеј 21.века, не мисли само на посетиоце који ће доћи једном, већ узимајући у обзир њихове потребе од њих ствара кориснике. Такав музеј има своју снажну унутрашњу динамику,чија пулсација даје живот прошлости и древној старости, сталним креативним променама које побољшавају садржаје који се тренутно користе и додају нове. Ово подстиче посетиоце да се стално враћају у музеј и на неки нови начин сагледавају богатство људске прошлости. На сваком кораку препознаје се посао креативних кустоса који стварањем посебних наратива привлаче публику. Нови језик којим музеј говори виталан је и брз, опремљен технолошким инструментима који омогућују лакшу и бржу контекстуализацију. Изложени експонати се тако све више приближавају извођачким уметностима, подстичу интерактивност посетиоца и пружају забаву.

Британски музеј ове године под својом куполом представља непроцењив избор средњовековних реликвија и реликвијара. Поседовање и гомилање реликвија у средњем веку имало је статусни симбол који је омогућавао директни контакт смртника са узвишеним. Истовремено са прикупљањем аутентичних реликвија, била је веома развијена трговина кривотвореним реликвијама. Мартин Лутер је 1522. духовито приметио да „кад би сви делови лобање свете Барбаре били сакупљени на једном месту, од њих би могло да се направи седам глава“. И док се посетиоци на овој изложби диве величанственим златним реликвијарима украшеним дијамантима, разумевање и поштовање реликвија није лак задатак. Делови трновите круне, кости, нокти, млеко за дојење, коса и крв светаца, у свом времену били су евиденција мученика и проповедника. У секуларном свету данас није тако. Својим изазовним радовима, савремени уметник Дамијан Херст довео је до екстрема представљање реликвија, како би приказао наше секуларно време.

Лондонски пут нас даље води у Тејт модерн галерију у којој један други уметник XX века, Хуан Миро, има велику ретроспективу.

„Тулуз Лотрек и Жана Аврил изван Мулен Ружа“,назив је изложбе која у Сомерсет хаусу, једном од најрафинованијих малих светских музеја, открива непознате детаље једне од најзначајнијих уметничких и личних прича краја 19. века. Више од било ког другог уметника fin de siecle,Тулуз Лотрек је духовито и саучеснички документовао гламур Монмартра, „хватајући“ његове певачице, играчице, подводаче и проститутке. И док судруге личности „живота који је кабаре само посматрао”, његов однос са играчицом Жаном Аврил био једругачији. У две собе Кортолд галерије представљена су готово сва Лотрекова платна, постери и принтови инспирисани овом музом.

Са изложбе у Сомерест хаус „Жана Аврил изван Мулен Ружа”

На постеру „Жана Аврил у баштама Париза“ Тулуз Лотрек је бриљантно најавио њену сценску особеност. Жана делује бестежински, као да се храни цвећем. Дивље избацујући дугачке ноге у црним чарапама, има хистеричан, готово необуздани покрет. Ова фебрилна енергија повезана са њеном експресијом давала је наступу „ваздух изопачене невиности“. Својом посебношћу плени слика „Жана Аврил на улазу Мулен Ружа“. За разлику од литографских постера, на овом портрету Лотрек слика играчицу као усамљеника и меланхоличну особу. Верно ухваћен осећај отуђености и лични однос аутора према овом аспекту њене личности, наговештава блискост између уметника и модела. На последњим постерима Жане Аврил, Лотрек асоцира на јапанске принтове уводећи уметност постера у нове просторе. Уметник и модел заједно су стварали истинску уметност нашег времена: она кроз покрет, он кроз његову репрезентацију.

На лондонским аутобусима можете прочитати најаву изложбе „Очевидац, мађарска фотографија у 20.веку – Брасаи, Капа, Кертес, Мохољи Нађи, Мункаши“. Следећи овај траг, стиже се у  Краљевску уметничку академију на Пикадили улици. Изложба је приређена у част мађарског председавања Европскојзаједници 2011. и представља рад петорице мађарских фотографаемиграната који су заувек променили историју модерне фотографије. Шта је то било у дунавској води?– питамо се док гледамо фотографије ових мајстора. Како је на таквом месту и у том времену настала толика концентрација талената? Сви су мађарски Јевреји, одрасли у толерантном, космополитском, златном добу Будимпеште пре Првог светског рата, када је фотографија била нови медиј. Од пропадајуће Аустроугарске монархије баштинили су смисао радости живота, а од принуде да емигрирају – осећај губитка и меланхолије, као и нужност да опстану на Западу, фотографишући свет који се мења.

Најупадљивијеу вези са „моћном петорком“ окупљеном на овој изложби јесу снажан печат ауторства и дубоко индивидуални стил. У њиховим радовима не види се заједничка школа, нити размена стилских и техничких правила. Једноставно су гледали и снимали своје верзије света у који су дошли. Питање је да ли би то били у стању да учине на овако изузетан начин да нису дошли из затворене земље у којој се говори језиком који су могли да разумеју само они. Вођени својим унутрашњим животом,а кроз своја фотографска сочива, учили су којим путем да иду и ишли тамо да гледају и снимају, на нашу корист.

Можете ли да замислите лондонски пут кроз савремену културу без Битлса? Да ли сте се смејали до суза гледајући у Сашу Барон Коена у лику Бората? Да ли волите талентовану и трагичну Ејми Вајнхаус? Одговори на ова и многа друга питања о креативним индустријама могу се пронаћи у Јеврејском музеју у Камдену, на фасцинантној изложби „Забављање нације“, која прича до сада неиспричану причу о јеврејском доприносу британској култури од викторијанских мјузик-холова до данашњих филмских, позоришних и музичких звезда. Ова изложба истражује приче многих славних и важних имена, користећи старе фотографије, костиме, филмове и архивске документе. Она такође нуди и бројне забавне активности за децу и породицу укључујући интерактивне дисплеје, кабине за пресвлачење, музичке инструменте и мали подијум за наступ.

Свој лондонски пут, за ову прилику, завршавам у Националном театру на представи „Лондонски пут“, која по квалитету и значају може ући у музеј светског позоришта и коју, ако сте у Лондону, никако не треба да пропустите.