Болна искреност фрау Ангеле

Не случајно, непријатни српско-немачки дијалог на врху враћа у времена Анексионе кризе 1908–1909. када је Аустро-Угарска извршила анексију Босне и Херцеговине.

Србија је била узбуђена, сматрајући да Германи озбиљно угрожавају националну будућност Српства. Организовала се за отпор. Немци су спречили посредовање Русије па је Србија на крају морала да се покори: признала је да нове околности у БиХ не задиру у права Србије.

Остало је историја, а историја се понавља лошим ђацима.

Разлика између садашњег доживљаја понашања Немачке, која је одлучна да очува независност Косова, само је у томе што Аустро-Угари тада нису имали подршку Европе, док је Немачка данас прва сила Европске уније.

Њена канцеларка, ових дана проглашена за најмоћнију жену света, дошла је у Београд решена да рашчисти планове и илузије домаћина око сасвим ретког етничког конфликта савремене Европе – Косова.

Германски прецизно, тевтонски хладно, фрау Ангела је Борису Тадићу саопштила оно што је најмање желео да чује: да Немачка хоће Србију у ЕУ, али да од тога нема ништа док не нормализује односе са својим јужним суседом, док се не укину српске „паралелне структуре“ на Косову.

Клин и плоча. Тадић тада каже да се на северу Косова не ради о паралелним већ јединим институцијама – српским. Ни Немачка неће паралелне већ једине институције – косовске. Шта ћемо сад? Алтернатива нема Европу.

Домаћини су се непријатно изненадили – не зато што нису знали шта Немци мисле, већ зато што су мислили да их Немци неће притерати уза зид. Била је то јавна егзекуција слогана „И Косово и Европа“. Кандидатура је из чврсте „готове ствари“ прешла у гасовито стање.

Пошто овдашња елита и даље сматра да српско национално питање није решено, политичари су се брзо прибрали од шока и ухватили парола које су им, испада, срцу најближе.

„Патриотска Србија“, она којој је доста ЕУ, обрадовала се. Реалистична Србија, која сматра да је Косово давно изгубљено а да тамошњим Србима треба помагати као и Србима у независној БиХ, ћутке прати развој.

Тадић је морао да изађе пред јавност и саопшти да „постоји могућност“ да Србија ове године не добије статус кандидата за чланство у ЕУ. Зашто? Зато што Србија не може да пристане на захтев да укине своје институције на северу Косова.

Тадић се одлучио да не напусти свој народ на КиМ – ко је то уопште тражио – а да ли је спреман да одустане од свог „примарног стратешког циља“, како је много пута описивао улазак у ЕУ?

Он каже да није, да Србија неће одустати од евроинтеграција, али то је само пука жеља, лепа парола. О будућности српских евроинтеграција не одлучује се у Београду, већ у Бриселу, Берлину.

Тадић је и даље уверен да су могући и јаре и паре. Ако не данас, биће сутра, већ следеће године: „Уверен сам да ће Србија испунити сваки услов који је у складу с копенхашким критеријумима, а да ли ће ЕУ да испуни свој део посла то ћемо да видимо“.

Какви копенхашки критеријуми! Па они нису писани за кандидате који имају Косово. Да ли ће ЕУ испунити свој део посла? Испуњава га, и на жалост Београда испуњава га систематски, организовао, с јасно дефинисаним циљем. На начин на који Србија то не ради, јер Србија иде цикцак, не зна шта ће без Косова, не зна шта би с Косовом.

Политичари избегавају да се изјашњавају „или-или“. Пошто је Меркелова растурила снове о „и-и“ – и Косово и ЕУ – Тадић је доспео у или-или позицију. Нашао се у процепу: уколико се с Меркеловом сагласи, признао би пораз досадашње политике и навукао гнев многих Срба, посебно са севера Косова. Одбијање значи барем привремени растанак са Европом.

Обе опције имају предизборну цену, што значи да ће демократе на власти морати да потраже нове слогане и неко ново, средње решење. Под условом да се не понавља досадашње очито безуспешно лавирање.

Дилема је драматична. Толико драматична да одлуке не би смеле да се доносе преко ноћи ни у једном кабинету, па ни председниковом.

Да ли Србија жели да се одрекне своје европске будућност да би сачувала Косово – које нема – заслужује барем озбиљну скупштинску па јавну дебату, ако не и референдум.

Но, није то први пут да се праве заокрети од 180 степени. Тадић је прошле године, у време када се Србија спремала за резолуцију у УН, буквално преко ноћи променио курс током сусрета с баронесом Ештон.

Капитал који је тим храбрим потезом стекао у Бриселу био је огроман, али председник онда као да се уплашио самог себе. Избегавао је да објасни квалитет нове политике, заборавио да га популарише. Устукнуо је, плашећи се да ће га казнити клеронационалисти – на чије гласове такође рачуна.

Није израчунао да би прецизно дефинисаним и гласно саопштеним ставом добио више гласова него што би их изгубио.

Тако је поново, као у временима кохабитације – чије се преамбулско наслеђе показује као погубно – почело уклизавање у популизам. Све је прикривано чаробном формулом „И Косово и Европа“.

Онда је дошла канцеларка и неуобичајено отворено рекла да од те формуле нема ништа. Или ће Србија признати Косово као државног суседа и с њим нормализовати односе, или Auf wiedersehen, до виђења, Европо.

Пред Тадићем се рушио један свет у који је уложио значајан политички капитал. Ништа од кандидатуре до краја године. Ништа од кључног аргумента којим су демократе намеравале да уђу у предизборну кампању. Сентенца „уводимо вас у Европу“ избрисана је немачком гумицом.

Свестан броја српских бирача који не желе да Србија „изгуби“ Косово, али и утицаја Српске цркве, Тадић није имао избора већ да јавно одбаци препоруке Меркелове.

Тиме придобија оне који му се диве речима позајмљеним од Слободана Милошевића: Србија се неће сагињати. Губи оне који будућност не виде на временским картама на којима је Приштина и даље српска, већ Србију траже на великом простору Европске уније.

Демократе изборе могу да изгубе без кандидатуре, али свакако не могу да их добију без Косова. Што само значи да промене државне политике свакако неће бити док се не утврди победник 2012.

Чекало смо толико. Што не бисмо сачекали још који месец?

То што је у таквој позицији Тадић умногоме може да захвали себи. Или да одговорност подели са саветницима и свима који се гурају да од њега направе лидера региона.

Тачно је да је Европа лагала када је Србију уљуљкивала изјавама да процеси евроинтеграција Србије и решавања косовског питања иду по два одвојена колосека. Тачно је и да је то одговарало Београду.

Нисам никада веровао, и то сам писао, да се ради о два одвојена процеса. Морало је да буде јасно да ће се у некој тачки, у неко време, ЕУ и Косово срести. И срели су се. У Београду.

Када боље размислим, допада ми се што је канцеларка била тако јасна. Укинула је могућности овдашњег распиривања оптимизма, реторичке квазигимнастике, рачуница да ми можемо све. С хоризонта се подигла измаглица.

Када сам већ почео са историјом, са историјом да закључим. Јован Ристић, министар иностраних дела Милана Обреновића, отишао је на Берлински конгрес да би, по сопственим речима, прво чуо интересе великих а онда у њих уклапао интересе Србије.

Без понижења по Србију и њену владу, дискретно и обазриво, извео је заокрет ка спољној политици Аустро-Угарске. Избегао је да повреди Русију. Борио се да обезбеди адекватну добит за Србију, a да истовремено задржи пријатељске односе са обема силама.

Умешни дипломата обезбедио је да Србија 1878. веома добро прође у Берлину: добила је за четвртину већу територију.