Bolna iskrenost frau Angele

Ne slučajno, neprijatni srpsko-nemački dijalog na vrhu vraća u vremena Aneksione krize 1908–1909. kada je Austro-Ugarska izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine.

Srbija je bila uzbuđena, smatrajući da Germani ozbiljno ugrožavaju nacionalnu budućnost Srpstva. Organizovala se za otpor. Nemci su sprečili posredovanje Rusije pa je Srbija na kraju morala da se pokori: priznala je da nove okolnosti u BiH ne zadiru u prava Srbije.

Ostalo je istorija, a istorija se ponavlja lošim đacima.

Razlika između sadašnjeg doživljaja ponašanja Nemačke, koja je odlučna da očuva nezavisnost Kosova, samo je u tome što Austro-Ugari tada nisu imali podršku Evrope, dok je Nemačka danas prva sila Evropske unije.

Njena kancelarka, ovih dana proglašena za najmoćniju ženu sveta, došla je u Beograd rešena da raščisti planove i iluzije domaćina oko sasvim retkog etničkog konflikta savremene Evrope – Kosova.

Germanski precizno, tevtonski hladno, frau Angela je Borisu Tadiću saopštila ono što je najmanje želeo da čuje: da Nemačka hoće Srbiju u EU, ali da od toga nema ništa dok ne normalizuje odnose sa svojim južnim susedom, dok se ne ukinu srpske „paralelne strukture“ na Kosovu.

Klin i ploča. Tadić tada kaže da se na severu Kosova ne radi o paralelnim već jedinim institucijama – srpskim. Ni Nemačka neće paralelne već jedine institucije – kosovske. Šta ćemo sad? Alternativa nema Evropu.

Domaćini su se neprijatno iznenadili – ne zato što nisu znali šta Nemci misle, već zato što su mislili da ih Nemci neće priterati uza zid. Bila je to javna egzekucija slogana „I Kosovo i Evropa“. Kandidatura je iz čvrste „gotove stvari“ prešla u gasovito stanje.

Pošto ovdašnja elita i dalje smatra da srpsko nacionalno pitanje nije rešeno, političari su se brzo pribrali od šoka i uhvatili parola koje su im, ispada, srcu najbliže.

„Patriotska Srbija“, ona kojoj je dosta EU, obradovala se. Realistična Srbija, koja smatra da je Kosovo davno izgubljeno a da tamošnjim Srbima treba pomagati kao i Srbima u nezavisnoj BiH, ćutke prati razvoj.

Tadić je morao da izađe pred javnost i saopšti da „postoji mogućnost“ da Srbija ove godine ne dobije status kandidata za članstvo u EU. Zašto? Zato što Srbija ne može da pristane na zahtev da ukine svoje institucije na severu Kosova.

Tadić se odlučio da ne napusti svoj narod na KiM – ko je to uopšte tražio – a da li je spreman da odustane od svog „primarnog strateškog cilja“, kako je mnogo puta opisivao ulazak u EU?

On kaže da nije, da Srbija neće odustati od evrointegracija, ali to je samo puka želja, lepa parola. O budućnosti srpskih evrointegracija ne odlučuje se u Beogradu, već u Briselu, Berlinu.

Tadić je i dalje uveren da su mogući i jare i pare. Ako ne danas, biće sutra, već sledeće godine: „Uveren sam da će Srbija ispuniti svaki uslov koji je u skladu s kopenhaškim kriterijumima, a da li će EU da ispuni svoj deo posla to ćemo da vidimo“.

Kakvi kopenhaški kriterijumi! Pa oni nisu pisani za kandidate koji imaju Kosovo. Da li će EU ispuniti svoj deo posla? Ispunjava ga, i na žalost Beograda ispunjava ga sistematski, organizovao, s jasno definisanim ciljem. Na način na koji Srbija to ne radi, jer Srbija ide cikcak, ne zna šta će bez Kosova, ne zna šta bi s Kosovom.

Političari izbegavaju da se izjašnjavaju „ili-ili“. Pošto je Merkelova rasturila snove o „i-i“ – i Kosovo i EU – Tadić je dospeo u ili-ili poziciju. Našao se u procepu: ukoliko se s Merkelovom saglasi, priznao bi poraz dosadašnje politike i navukao gnev mnogih Srba, posebno sa severa Kosova. Odbijanje znači barem privremeni rastanak sa Evropom.

Obe opcije imaju predizbornu cenu, što znači da će demokrate na vlasti morati da potraže nove slogane i neko novo, srednje rešenje. Pod uslovom da se ne ponavlja dosadašnje očito bezuspešno laviranje.

Dilema je dramatična. Toliko dramatična da odluke ne bi smele da se donose preko noći ni u jednom kabinetu, pa ni predsednikovom.

Da li Srbija želi da se odrekne svoje evropske budućnost da bi sačuvala Kosovo – koje nema – zaslužuje barem ozbiljnu skupštinsku pa javnu debatu, ako ne i referendum.

No, nije to prvi put da se prave zaokreti od 180 stepeni. Tadić je prošle godine, u vreme kada se Srbija spremala za rezoluciju u UN, bukvalno preko noći promenio kurs tokom susreta s baronesom Ešton.

Kapital koji je tim hrabrim potezom stekao u Briselu bio je ogroman, ali predsednik onda kao da se uplašio samog sebe. Izbegavao je da objasni kvalitet nove politike, zaboravio da ga populariše. Ustuknuo je, plašeći se da će ga kazniti kleronacionalisti – na čije glasove takođe računa.

Nije izračunao da bi precizno definisanim i glasno saopštenim stavom dobio više glasova nego što bi ih izgubio.

Tako je ponovo, kao u vremenima kohabitacije – čije se preambulsko nasleđe pokazuje kao pogubno – počelo uklizavanje u populizam. Sve je prikrivano čarobnom formulom „I Kosovo i Evropa“.

Onda je došla kancelarka i neuobičajeno otvoreno rekla da od te formule nema ništa. Ili će Srbija priznati Kosovo kao državnog suseda i s njim normalizovati odnose, ili Auf wiedersehen, do viđenja, Evropo.

Pred Tadićem se rušio jedan svet u koji je uložio značajan politički kapital. Ništa od kandidature do kraja godine. Ništa od ključnog argumenta kojim su demokrate nameravale da uđu u predizbornu kampanju. Sentenca „uvodimo vas u Evropu“ izbrisana je nemačkom gumicom.

Svestan broja srpskih birača koji ne žele da Srbija „izgubi“ Kosovo, ali i uticaja Srpske crkve, Tadić nije imao izbora već da javno odbaci preporuke Merkelove.

Time pridobija one koji mu se dive rečima pozajmljenim od Slobodana Miloševića: Srbija se neće saginjati. Gubi one koji budućnost ne vide na vremenskim kartama na kojima je Priština i dalje srpska, već Srbiju traže na velikom prostoru Evropske unije.

Demokrate izbore mogu da izgube bez kandidature, ali svakako ne mogu da ih dobiju bez Kosova. Što samo znači da promene državne politike svakako neće biti dok se ne utvrdi pobednik 2012.

Čekalo smo toliko. Što ne bismo sačekali još koji mesec?

To što je u takvoj poziciji Tadić umnogome može da zahvali sebi. Ili da odgovornost podeli sa savetnicima i svima koji se guraju da od njega naprave lidera regiona.

Tačno je da je Evropa lagala kada je Srbiju uljuljkivala izjavama da procesi evrointegracija Srbije i rešavanja kosovskog pitanja idu po dva odvojena koloseka. Tačno je i da je to odgovaralo Beogradu.

Nisam nikada verovao, i to sam pisao, da se radi o dva odvojena procesa. Moralo je da bude jasno da će se u nekoj tački, u neko vreme, EU i Kosovo sresti. I sreli su se. U Beogradu.

Kada bolje razmislim, dopada mi se što je kancelarka bila tako jasna. Ukinula je mogućnosti ovdašnjeg raspirivanja optimizma, retoričke kvazigimnastike, računica da mi možemo sve. S horizonta se podigla izmaglica.

Kada sam već počeo sa istorijom, sa istorijom da zaključim. Jovan Ristić, ministar inostranih dela Milana Obrenovića, otišao je na Berlinski kongres da bi, po sopstvenim rečima, prvo čuo interese velikih a onda u njih uklapao interese Srbije.

Bez poniženja po Srbiju i njenu vladu, diskretno i obazrivo, izveo je zaokret ka spoljnoj politici Austro-Ugarske. Izbegao je da povredi Rusiju. Borio se da obezbedi adekvatnu dobit za Srbiju, a da istovremeno zadrži prijateljske odnose sa obema silama.

Umešni diplomata obezbedio je da Srbija 1878. veoma dobro prođe u Berlinu: dobila je za četvrtinu veću teritoriju.