Кренуо у Америку, стигао у нишки затвор

Ниш – И овога лета доајен глуме у нашој земљи, Властимир Власта Велисављевић, увек насмејани и за причу расположени глумац, био је један од бројних учесника Филмских сусрета у Нишу. А како и не би, каже, када је Ниш град филма и глумаца у који он долази радо од првог фестивала глумачких остварења. Ово, међутим, није прича ни о филмовима, ни о фестивалу. Још мање је прича о Власти Велисављевићу – глумцу. Данас, када је започео да троши своју 86. годину (рођен је јула 1926. године), пристао је глумачки бард да се објави и део његовог веома мало познатог живота, део његове бурне младости, за коју смо игром случаја сазнали још пре шест година, такође у Нишу и исто на Филмским сусретима.

Зато се на тренутак враћамо у август 2005. године. Познати глумац тог лета дошао је до дописништва „Политике“ у Нишу и упитао нас да ли постоји неки начин да он уђе у круг нишког Казнено-поправног завода. Обећали смо да ћемо покушати и позвали тадашњег управника затвора Зорана Тасића. И Тасић, али и ми помислили смо да се Власта Велисављевић припрема за неку филмску улогу и да због тога жели да види какав је затворски живот. Елем, управник је истога дана добио дозволу од Управе за заводске санкције и већ наредног јутра повезли смо глумца до затвора, на југозападу Ниша. Све време вожње је ћутао, а када смо ушли у канцеларију управника и поздравили се са њим, кренула је његова прича, као права планинска набујала река.

И управник КПЗ-а Зоран Тасић и ми скоро да смо занемели. Саслушали смо получасовну причу, али, на молбу глумца обећали да никоме нећемо причати о томе. Све док Власта Велисављевић не буде одлучио другачије. Овога лета осамдесетпетогодишњи глумац пристао је да се прича обелодани.

– Нас тројица другара из београдске Савамале и са Дорћола, млади смо били, Немања Марковић, Миле Пражић и ја, решили смо у лето 1945. године да бежимо из Југославије. По сваку цену смо хтели да одемо у Америку и кренули смо из Београда ... На југословенско-аустријској граници Немању и мене ухвате граничари и војска, и право у затвор. Миле је успео. Долазио је касније неколико пута у Србију, у Београд. А у међувремену много нас је помагао – почео је причу Власта Велисављевић, а онда наставио:

– И тако ухапшеног ме спроведу у Забелу, одмах суђење и добијем две године затвора због покушаја бекства из земље. После три месеца проведених у Пожаревцу пребаце мене и већу групу из Забеле у нишки затвор, у којем је до нашег доласка била војска. Прва ноћ у Нишу за памћење, за вечни незаборав – хладно, без фуруне у просторији са разбијеним прозорима. Некако смо заспали на простртом сену и слами, а ујутру, када смо се пробудили, по свима нама снег, као покривач...

Памти глумац цео свој боравак у Казнено-поправном дому у Нишу, како се некада звао. Поред других обавеза са осталим затвореницима радио је повремено и на грађевинској обнови објеката у кругу затвора.

– Чини ми се да су свака греда и летва прошле кроз моје руке. Неке смо зграде сами саградили, а из тог периода памтим павиљоне, притворску јединицу, кухињу, мензу... Били смо углавном млади и није нам било тешко. Ми затвореници смо радили и тако нам је пролазило време. Али, било је и музичких, мађионичарских представа, чак и спортских такмичења. Нисам био, срећом са криминалцима. У нашој групи осуђених било је људи свих струка, чак и новинара. Данашња сећања на та времена враћају ме у младост и буран живот. Све је то ипак саставни део живота.

А да ли памтите да је нешто ипак било много тешко, питали смо.

– Како да не. И данас ми је пред очима слика оца, који ми је дошао у посету. Мислим да никада у животу нисам био радоснији, јер ипак отац ме је посетио, али и много ми је било тешко јер је он путовао ко зна како и колико дуго од Београда до Ниша. А и у целој оној немаштини донео ми хлеб и нешто хране.

Добио је Власта Велисављевић пре девет година од управника КПЗ Ниш Зорана Тасића на поклон монографију о нишком затвору. Има, каже, велику жељу – да се у архиви пронађе његова објава о отпусту. Једну такву, из „старих времена“ илустратор је употребио за израду последње стране на корицама монографије. Иначе, и Власте Велисављевића и на хиљаде других затвореника има у архиви некадашњег КП дома, данас КП завода у Нишу. И по азбучном реду и, наравно, по затворском броју.

На крају боравка, на излазу, на капији нишког затвора чика Власта нас је још једном изненадио:

– Овде десно је, зар не, испод и поред ове стражарске куле, сервис за камионе и аутомобиле.

Кроз шеретски осмех глумац Власта Велисављевић, доживотни почасни члан Југословенског драмског позоришта, испричао нам је да му ово није било једино робијање у животу:

– За време Другог светског рата био сам у радном логору „филијале“ злогласног Дахауа, у месту Херде (Horde), у Вестфалији, недалеко од Дортмунда. Сви смо били такорећи деца. Радио сам у једној фабрици... Отуда сам успео да побегнем крајем 1943. године. Поново сам био пре неколико година у Хердеу. У бараци, у којој је била моја спаваоница, сада је „Ханза театар“. Ето шта је судбина, ја сам из Немачке и бараке, која је касније постала позориште, кренуо у праве глумце...

Уместо Власте Велисављевића у Америку, због које је допао робије после рата, много касније отишла је његова кћерка, која тамо ради и живи са породицом. Виђа се често са њом, али у Европи.

Власта Велисављевић, који живи у Београду са супругом Надом и још увек је веома активан као глумац, почео је да се бави глумом као дванаестогодишњак, далеке 1938. године у „Родином“ позоришту. Играо је у комаду „Пут око света“ адаптираном за децу.