Бекство са полупериферије

У интервјуу, новембра 2007, наводећи као основне проблеме власти у Србији непостојање њеног разграничења и надређеност извршне власти законодавној и судској, те игнорисање јавности од стране политичара који „скоро да уопште не комуницирају с грађанима” – што су и данас једнако доминантне бољке – Загорка Голубовић ће о представницима власти рећи и ово: „Ја сам им нудила, јер многе од њих и лично познајем, књигу ’Политика и свакодневни живот’, да погледају шта грађани мисле. То сам им понудила још 2001. Као и каснија истраживања. Нико од њих ту књигу није ни отворио.”

Занемарујући стручне увиде у стање друштвених факата, српски политичари занемарују демократију као учешће грађана у доношењу одлука. Њихова је обавеза да буду обавештени и да читају резултате социолошких истраживања који, с ону страну идеологије и волунтаризма, упућују на то шта грађани очекују и, најзад, која је од могућности друштвено најдобробитнија.

Да су којим случајем, још пре једанаест-дванаест година, тада у опозицији или тек на почетку владајућег мандата, читали оно што су, на основу егзактних истраживања, писали поједини наши социолози, политичари би знали шта им ваља чинити, а пред Србијом би данас било извесно  учлањење у ЕУ.

С обзиром на то да су игнорисали захтеве грађана, нарочито оних који су им омогућили победе на изборима, политичари на власти данас спокојно изјављују да није страшно што кандидатура за чланство може бити одложена или, како то у опозицији вели Коштуница, да је и боље уколико Србија не постане чланица Европске уније. Изгубљено време је ненадокнадиво и инертно.

Шта су говорили наши најбољи социолози пред промену или по самој промени режима, може се сазнати и из интервјуа које је с њима водио Зоран Пановић, и сам по образовању социолог – објављених ове године, међу осталима, у књизи „Време шприцера” (Службени гласник).

У фебруару 1999, Алекса Ђилас је рекао: „Косовско питање је могло бити решено тако да Србија заштити нека своја скромна права. Друга је варијанта да ништа не добије. У овом тренутку она је вероватнија. Без обзира на исход, и у једном и у другом случају, Србија ће се ослободити тешког бaласта.”

О томе, у октобру исте године, Младен Лазић је објашњавао: „Као што су људи релативно лако преболели судбину Срба у Хрватској и Босни, тако су исто спремни да релативно лако преболе судбину Косова и тамошњих сународника. У том смислу, сам територијални губитак, формалан или фактичан, сам по себи неће играти улогу како се мислило.”

На основу анализе ставова и учесника протеста опозиционих митинга и грађана који у њима нису учествовали, Лазић је навео податке: „Највећи број анкетираних сматра да је њихов највећи интерес добробит и благостање властите породице. Иза тога иде осигурање светске стабилности и мира, што наравно укључује и пацификацију на овим просторима, док је далеко иза тога, на трећем месту, остварење националних интереса... За сарадњу са Европом је 36 одсто испитаних грађана и 65 одсто учесника демонстрација. Они који сматрају да је за будући развој Србије најбоља сарадња с Русијом представљају занемарљив број међу грађанима (1,8 одсто) и демонстрантима (1,3 одсто).”

Говорећи о изгледима за нашу земљу, Владимир Илић је, у децембру 2000, образложио: „Ми ћемо бити експлоатисан део европске полупериферије, са сталним улагањима која ће пре бити усмерена на оспособљавање државе за отплату дугова него за изградњу сопствених капацитета или за значајно подизање стандарда грађана... Мала Србија може бити довољно велика једино ако се удружи са својим суседима. Судбина панонско-балканских земаља јесте да буду део Запада... Државни интерес Србије јесу регионалне балканске и подунавске интеграције. Те интеграције данас су могуће  само на основу начела равноправности, то јест без водећег народа и без водеће државе чланице.”

О истом феномену, годину дана раније, Младен Лазић је говорио: „На економском плану глобализација подразумева економску интеграцију, што значи да ће читави светски региони остати у статусу периферије. Заостали остају заостали. Чак и при најповољнијем расплету, простори бивше Југославије по економским и социјалним ресурсима, нивоу образовања, социјалне интеграције итд., припадали би полупериферији, али би сигурно делимично учествовали у економском просперитету Запада и тамошњем начину живота, само, наравно, на много нижем нивоу. На политичком плану глобализација сасвим јасно значи успостављање хегемоније САД  и у том смислу ми заиста немамо много шанси да измакнемо том систему а да не будемо строго кажњени... нема тог савезника у свету који би нам помогао да се одупремо тренду... Глобални систем који се конструише нема везе с моралом, али, иако представља систем доминације, он има рационалне основе и није ’царство зла’ како тврде неки идеолошки фанатици... Ту има места и за појединце и за посебност култура. Наше место може да буде удобно, иако није на врху.”

Наше место, веома неудобно, данас је при самом дну. Далеко од тога да је тако морало бити.