Рађање новог диктатора

Искрено се обрадовасмо нас тројица кад у току редовне шетње Кнез Михаиловом улицом прошлог четвртка сретосмо Остоју. Нисмо га видели скоро пет година, откако смо у ресторану "Код два бела голуба" поштено прославили рођење његовог дуго очекиваног сина Деспота.

Кад се изгрлисмо и изљубисмо, обасусмо га питањима: је ли мали научио да чита, да ли му све расте како треба, примећује ли лепоту женског света, да ли је повукао на тату? – и томе слично.

– Ма, није што је мој, али то дете је геније. Сваким даном нам доказује да већ сада, у петој години, схвата неке ствари које ни ја, ево тридесет и пета ми је година, нисам докучио. Просто, Деспот је феномен, биће то велики човек, задужиће човечанство, гарантујем вам – заустави нас Остоја насред шеталиште и у заносу поче да нам прича о свом мезимцу.

Увек радознао и жељан чињеница, упитах га на који начин тај наш мали другар показује своју генијалност. Можда би о њему могла и нека лепа реч да се напише у новинама. Мирко и Станоје, који су моје редовно друштво за шетњу "Кнезом", песницама ме благо ударише у раме. То смо баш и ми хтели да питамо, рекоше.

– Ето, недавно сам са мојом Рајком био у посети пријатељима још из студентских дана. Они имају девојчицу која похађа осми разред основне школе. Те вечери, док смо ми џакали, она је у својој соби цртала нешто на тему: "Како ја видим будућност". Наша домаћица је радуцкала у кухињи и позвала ћеркицу да јој помогне око брисања посуђа. Мој геније, кога смо повели у посету, отишао је у собицу мале Ане, угледао водене боје, умазао свих пет прстију десне руке и шаком треснуо по цртежу, на којем су биле нацртане птице у лету, дрвеће са зеленим крошњама, сунце које сија, неколико људи који се смеју, пси и мачке скакућу... Када се девојчица вратила у своју собу и видела отисак шаке мог Деспота на њеном цртежу, почела је да вришти, урла. После је излетела на улицу. Дотрчасмо и ми да видимо шта је то страшно урадио мој син. Пријатељи се пренеразише. Ја и Рајка смо блистали од среће. Браво, браво, аплаудирали смо му. То је његово мишљење о будућности, њу треба држати у шаци, у чврстој руци, почео сам да објашњавам нашим домаћинима. Сачувајте овај цртеж. Неће проћи много времена када ћете моћи да га добро уновчите, додао сам. Наши пријатељи само прекрише руком уста и одоше у своју спаваћу собу. Оставише нас саме насред Аниног собичка – екстатичним тоном исприча Остоја један од "бисера домишљатости" његовог сина.

Нас тројица се најпре нађосмо у чуду, а онда наше главе почеше саме да климају у знак одобравања. Како бих прекинуо даљу причу о Деспоту, зауставих се и другарима скренух пажњу на издања у излогу књижаре близу "Коларца". Но, Остоја искористи и тај предах да нам исприча ново чудо које је направио његов јединац.

– Ви то не можете да схватите која се енергија крије у том малом створењу. Ето, пре месец дана били су нам у посети пријатељи из Јоханесбурга, где живе већ две деценије. Донели су и последњи модел дигиталне камере да овековече тај наш сусрет. Драган, "Јужноафриканац", каже да ћемо тако сачувати нашу прошлост за будуће генерације, јер све што се догоди већ у следећем минуту је прошлост. Да не бисмо, каже, остављали по зидовима и у подрумима доказе о свом постојању, он је том камером снимао све што му се дешавало. И док смо пијуцкали у дневном боравку и слушали њихове догодовштине са рога Африке, мој се Деспот дочепао Драганове дигиталне камере и однео је у своју собу. Тамо је увек имао при руци чекић. Привучени реским ударцима, утрчасмо у његову собу и видесмо како је наше дете, које се већ у тим годинама показало као заштитник људског рода од дехуманизоване технологије, чекићем растурило камеру у парампарчад. Браво, браво, повикасмо ја и Рајна и почесмо да љубимо наше чедо. Аплаудирали смо му из све снаге. "Јужноафриканци" почеше да се крсте, опсоваше нам све по списку, назваше нас лудацима и излетеше из куће као да их неко одува – исприча Остоја дишући нам заврат, док смо ми нагнути буљили у излог књижаре.

Тек сада нисмо знали како да окончамо овај сусрет са Остојом. И како да побегнемо од њега.

– Али, најслађи је био пре четири дана. Рајка и ја смо изашли на терасу да пред ручак попијемо аперитив, док је наша куварица постављала прибор за ручак. После неких десет минута сели смо за сто и почели да срчемо супу. Код првог гутљаја дрекнуо сам на куварицу, рекавши јој да је пресолила супу. Она поче да плаче. Побеже у кухињу. Устао сам од стола и пожурио за њом. Шта је сад, зашто плачеш? – упитах је. Па, господине, рекли сте ми да је Деспоту све дозвољено, да је он цар у овој кући, да може да ради шта хоће и ја нисам ништа предузела... Жено, кажи ми шта је то наш драги син урадио? – подвикнуо сам на њу. Она поче нешто да говори, туц-муц, па ми рече да се наше слатко дете попело на столицу и замислило да су мој и Рајкин тањир са супом – писоари. Кад то рече, куварица се покупи и оде. О мајко Деспотова, о Рајка! Ми још нисмо свесни да у кући имамо шамана, да не знамо шта нам је Бог подарио. Браво, браво, дуго смо му аплаудирали, јер сина морамо навићи на аплауз као знак одобравања за све оно што чини – издекламова Остоја, дубоко уздахну и као да се сети куда је пошао.

Изљуби нас онако испуњен срећом и брзим кораком се удаљи од нас. Нас тројица се скљокасмо на бетонску ограду цвећњака усред Кнез Михаилове улице.

– Људи, све ми се чини да смо чули јединствену причу о рађању новог диктатора – не издржа Станоје да једном реченицом не оцени Остојино излагање.

Мирко, као изгубљен, климањем главе се сагласи са Станојевом констатацијом. Почех и ја да климам главом, држећи као и они руке иза леђа. Пођосмо ка Калемегдану. Свима смо личили на људе који иду у прогонство.