Балкански револуционар

На данашњи дан, 10. децембра, пре осам деценија, 1926. године, умро је један од највећих политичара које је Србија имала, Никола Пашић, у народу популарно назван Баја. У знак сећања на овог великана за чије су име везана најзначајнија збивања у историји Србије и Југославије с краја 19, односно прве две деценије 20. века, Танјуг и "Политика" објавили су књигу "Никола Пашић: Моја политичка исповест" којом обележавају осамдесет година од смрти Пашића, и која се од данас може наћи на свим киосцима.

Књига која је опремљена и врло лепим фотографијама Николе Пашића, у породичном окружењу или на послу, садржи два дела. У првом је објављена Пашићева политичка исповест, док се у другом делу налази портрет Николе Пашића из књиге "Моји савременици" Слободана Јовановића.

Ако ми народ не признаје…

Никола Пашић је рођен 18. децембра 1845. године у Зајечару, а умро је 10. децембра 1926. године у Београду. Био је на прагу дубоке старости, био је и ослабљен али још издржљив: смрт је дошла изненада, после сусрета са краљем Александром Карађорђевићем дан раније, 9. децембра, када му је приликом посете двору краљ, како стоји записано у историјским списима, изнео неке критике на рачун сина Радомира, учесника у корупцијским скандалима. Радомир је Пашићу, како кажу савременици, чинио живот врло тешким. У сусрету са краљем Александром, Пашић је поред прекора његовом сину од краља чуо и одлуку да неће бити председник владе.

Фотографија на којој је Пашић снимљен тог 9. децембра 1926. сведочи да је Пашић био још у снази: после аудијенције код краља, вратио се кући, добио срчани удар и дан касније, 10. децембра, преминуо. Сахрањен је у Београду, на Новом гробљу, а на сахрани је говорио Милан Стојадиновић, председник краљевске владе и шеф Југословенске радикалне заједнице.

У књизи постоји низ занимљивости не само о Пашићевом животу већ, пре свега, о њему као политичару и као човеку. Први део, "Моја политичка исповест", садржи објашњење и анализе Пашићевих ставова и изјава које је као првак Радикалне странке, чији је био један од оснивача (1881) и први председник, дао пред Преким судом као осумњичени за (неуспешни) атентат на краља Милана Обреновића 1899. Тада је био осуђен на пет година затвора, али је помилован и пуштен. Многи су тада Пашићу пребацивали да се понашао као кукавица јер је, о чему у другом делу књиге говори и Слободан Јовановић, под притиском краља Милана окривљавао не само себе него и цело вођство Радикалне странке. На те клевете, међутим, Пашић није одговарао, јер, каже у Исповести, "радио сам колико сам знао и умео, провео сам готово цели живот радећи за народне слободе и народно добро, па ако се ништа од свега тога не признаје, ако се ништа од тога не цени и не поштује, онда зашто да се љутим што сам утрошио цео свој век у томе кад нисам успео ни толико да народ може ценити ко је био његов пријатељ и борац, а који је био његов противник…"

На страницама које су пред нама, Пашић ипак образлаже многе своје политичке кораке, а из тих анализа могу се тачно видети његова размишљања о Србији тог времена, о Србији између европских сила, о његовим разлозима да Србија постане слободна уставна монархија: уставност и слобода, говорио је, треба да потпомогну изнутра напредак и благостање народа и споља извршење националног задатка.

Вешти опортуниста

Пашић је гајио национална осећања и био предани национални борац, али је, свеједно, у дугогодишњој политичкој каријери имао и успона и падова. Чак је ушао и у књижевност: Радоје Домановић је свог слепог вођу "скројио" према Пашићу, али се тај првак и није показао баш толико "слеп": после атентата на краља Александра Обреновића 1903. започео је његов тријумфални повратак у политику и државничке послове. Слободан Јовановић, који Николу Пашића као свог савременика осликава у другом делу књиге, каже да Пашић није имао особине парламентарца: није био од оних који имају беседнички дар и моћ убеђивања, али је умео да се "поравнава иза кулиса".

Слабо је знао латински, пише Јовановић, али му је била блиска латинска изрека "do ut des", односно "дам да даш", народски – "ти мени, ја теби". Таквом политиком учвршћивао се на власти, падао са ње, и поново пео, све до своје смрти. Успешно је, каже историја, водио Србију кроз балканске ратове и кроз Први светски рат; био је један од главних носилаца и Видовданског устава 1921. године, којим је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца постала унитарна монархија; важио је, а важи и данас, за политичара са мудрим особинама. На скупштинским седницама задржавао је мирноћу, није био нервозан већ миран, готово "источњачки достојанствен", и вешти парламентарац.

Никола Пашић је до смрти остао на челу Радикалне странке. Био је пет пута председник Народне скупштине, и два пута председник владе. Учествовао је у свим најзначајнијим догађајима и политичким преговорима са светом, а Слободан Јовановић га описује као човека који није мрзео ("онога који му је доиста био опасан, гонио је само онолико колико је било потребно"), који је био популаран међу Србима који су чак и сковали изреку: "Зна Баја шта ради!" Био је вешти опортуниста, а за Слободана Јовановића на пољу националне политике стоји раме уз раме са Илијом Гарашанином и Јованом Ристићем.