За почетак, притисак јавности

Занимљиво је да се код нас корупција увек перципира код другог. Опозиција у борби за превласт грми да су они на власти корумпирани лопови. Упире прстом, иако невиних у овој причи нема јер никада нисмо сазнали како се финансирају политичке партије (ни опозиционе ни владајуће). Чим дођу на власт или се мудро ућуте или траже жртве међу лекарима, фармацеутима, цариницима, професорима..., али не и у странци. Осим кад треба склонити неког „нелојалног”. Тада се партија ритуално одриче мангупа у својим редовима и заклиње да ће свако ко се огреши о закон завршити исто.

Али, колико год спектакуларне оптужбе и хапшења били још увек је утисак непроменљив – да прича није искрена, да је изнуђена као да се владајућа елита, када потенцира неопходност борбе против корупције, више обраћа иностраној него домаћој јавности. Додуше, како и не би када им је пре два месеца из Брисела поручено да губе стрпљење у ишчекивању озбиљних резултата.

Иста порука упућена Хрватској уродила је плодом: ухапшен је премијер Иво Санадер. Хрватска без притиска вероватно то још не би урадила.

Европска унија има у виду једино своје интересе када нас притиска. Пронађимо и ми у томе заједнички интерес са ЕУ. За почетак, притисак јавности а нарочито медија могао би да доведе до усвајања неопходне законске регулативе која би омогућила темељ борби против корупције. До сада су се у тој борби најбоље показали сами грађани; они који су пријавили корупцију зато што им је то савест налагала, упркос непостојању закона који би их заштитио. И упркос томе што власт на њих гледа са подозрењем.

Пре свих, то су Горан Милошевић и Бојана Бокоров. Горан Милошевић је сам разоткрио друмску мафију и спречио државну крађу која се броји милионима евра, а Бојана Бокоров је лекарка која је многим оболелим од рака спасла или продужила живот када је обелоданила да у Војводини половина њих не стиже на терапију зрачењем јер су се неки лекари усредсредили на помоћ платежно убедљивијим – страним држављанима. Милошевић је за учињено био награђен трогодишњим губитком посла, а тиме је цех платила и његова породица – супруга и двоје малолетне деце. На посао је враћен само захваљујући притиску јавности. Докторка Бокоров је годину дана од када је проговорила о малверзацијама у Институту за онкологију Војводине жртва малтретирања на послу.

Да би други људи, попут докторке Бокоров и Горана Милошевића, убудуће били заштићенији неопходно је донети закон који штити узбуњиваче и јасне стандарде које неће моћи да злоупотребљавају корумпирани делови власти. Морамо заштитити оне који пријаве корупцију, као што морају бити кажњени они који ометају разоткривање таквих кривичних дела. У Америци су одавно схватили да је узбуњивање ,,демократија у акцији”, те да узбуњивачи морају да буду заштићени – зато што су заштитили државу и грађане, пореске обвезнике, од пљачке корупцијом.

Сајт за борбу против корупције ,,Пиштаљка” постоји да би охрабривао грађане да пријављују корупцију. За годину дана колико постојимо стигло нам је око 800 пријава из свих крајева земље. Грађани се највише жале и пријављују корупцију у здравству и школству. У мањим местима цвета непотизам и запошљавање преко везе (предност имају чланови странака) – често су скоро сви чланови неке функционерске фамилије запослени у некој школи или здравственој установи. Пријављују се и случајеви корупције у вези са радом судова и полиције. Одмах потом следе функционери општина. Исто важи и за челнике у неким јавним предузећима.

У малим местима, која су далеко од интересовања медија, ситуација је поражавајућа. Да се полако иде ка промени доказују, међутим, сами грађани који често одбијају да искористе загарантовану анонимност коју им сајт ,,Пиштаљка” пружа. Иза информација које нам достављају стоје потписани својим именом и презименом.

*Координаторка антикорупцијског сајта „Пиштаљка”