Грешка

Признајем, било ми је јако драго кад сам чула да ће Хаг испунити све Шешељеве захтеве само да одустане од штрајка глађу. Не зато што сам радикалних опредељења (иако ми је падало на памет да гласам за Чеду и ЛДП) нити што ме фасцинира Шешељев обрачун са западним империјализмом (мада ме је неколико пута до суза насмејао својим наступима у судници), а понајмање због тога што већ видим да ћемо наредних сто година слушати самозадовољно наклапање радикала о Шешељевом, дакле њиховом, интерпланетарном успеху који је уздрмао све стубове антисрпског света који окружује ову оазу правдољубивости смештену на брдовитом Балкану.

Дакле, било ми је драго зато што сматрам, као потпуни правни лаик, али као један од шест милијарди стручњака за правду на овом свету, да у Хагу нема пуно ни права, ни правде. Ако неко жели аргументе за ову тврдњу, навешћу само два по азбучном реду – Орић и Харадинај. Доста.

Само неколико дана пре него што ће "Шешељ победити трибунал", како ће, претпостављам, радикали клицати у кампањи, Хрвати су због исте ствари, дакле штрајка глађу, пустили на слободу Бранимира Главаша, осумњиченог за убиства српских цивила у Осијеку. Главаш је, изгледа, запао у депресију, и такав није био за суђење, па су тамошњи правосудни званичници сматрали да би било несврсисходно судити му кад је такав никакав. Зато су га пустили кући да се мало опорави, па ако му, и кад му, буде толико добро да поднесе да слуша то суђење, можда му и суде. Председник Хрватске Стјепан Месић, који, изгледа, нема пуно разумевања за Главашев проблем са нерасположењем, изјавио је да је излазак Главаша на слободу изигравање правосуђа, а премијер Иво Санадер се "спасао" изјавом да не би да се меша у правосуђе. И тако Главаш оде кући, па га можемо, ако је онима жељним аргумената до тога, прикачити као трећег на ону листу горе.

Главашев излазак на слободу, чудно, ипак, није изазвао тако бурну реакцију бораца за људска права, као Шешељев о(п)станак у затвору. Нећу коментарисати, само ћу питати: да ли можете да замислите шта би било да се Шешељу судило у Београду и да је неколико недеља после хапшења пуштен кући због штрајка глађу, а поступак против њега обустављен јер је оптужени за стотине убистава у депресији? Ма, знате и да не питам!

Борци за људска права у Србији не признају да је Шешељу одузето било шта од онога за шта се они, наводно, боре. Његов штрајк до смрти третиран је као уцена (што у суштини и јесте, баш као што је суштина судских одлука најпростија сила) а пристајање трибунала на његове услове тумачено као последица велике жеље Хага да Шешеља стигне заслужена правда. Они су му, о истом трошку, изгледа и пресудили. То су критеријуми. Они који им не дозвољавају да признају оно што је суд већ урадио – прихватањем Шешељевих захтева суд је признао да су се претходним одлукама огрешили о људска права оптуженог. И то им није први пут. Исту одлуку донели су и у Милошевићевом случају. Признали су грешку, иако браниоци људских права тврде да није тако. Јер, да није тако, то би значило да суд у Хагу доноси политичке одлуке које, да ли то хоће да кажу борци за људска права, озбиљно доводе у питање кредибилитет и сврху суда. Или једно, или друго. Не може и једно и друго. Као што ни борци за људска права не могу да одлучују ко је вредан њихове борбе. Или ће се борити за људска права свих људи или неће. Тачно је, могу и да погреше, баш као и хашки суд. Али, изгледа да не могу и да признају.