Бог (и електрон) изван спознаје

Наше место у васиони: једна тачка

а можда ни толико

Емил Сироан

Да ли смо ближе или даље од истине у свету у коме јесмо? Упустивши се у одгонетање у узбудљивој књизи „Од физике до Бога”, проф. др Љубо Ристовски из Београда, теоријски физичар, неминовно је стигао до неспознатог – до самог Бога. И до, исто тако, неспознатљивог електрона, за чије смо устројство ми неупућени поверавали да је одавно објашњено.

Али у каквој су суштинској спрези свемогући Створитељ и мајушна честица?

Јесу ли физичари већ 25 столећа заточници својеврсног Демокритовог усуда: истрајавају у деоби недељивог покушавајући да достигну недостижно? Не чини ли се да, упркос свему, и даље лутају у спознајној сумаглици?

Потрага за новим научним спознајама је попут лутања по делимично осветљеном ободу неспознатих мрачних простора метафизике, јер наука напредује, шири свој домен отимајући од метафизике. Знамо квантум спознатог, али недокучив је квантум неспознатог. Стога је наше лутање у спознајној сумаглици, како кажете, по ободу неспознатог, вечито. Када тако не би било, то би значило да је могућа спознаја апсолутне истине о свему што јесмо, о свему у чему јесмо и о свему што уопште јесте. То је немогуће, јер човек ипак није Бог.

Ако је потрага за кварковима унапред осуђена на неуспех зато што они нису у стању слободно постојати, значи ли то да се напокон стигло до недељивог или а-томоса?

Претпоставка да најситнији делићи материје постоје, имплицитно укључује и претпоставку да материја, прецизније супстанција, ма колико је ситнили и делили, остаје то што јесте. Савремена открића у физици показују да то, по свему судећи, није тачно, јер оно што данас знамо указује да се таквом деобом дошло до честица чија супстанцијалност није суштинска одредница, тј. да појам елементарног супстанцијалног делића губи смисао. Можда су то кваркови, али пре ће бити да смо стигли до краја онога што ми можемо делити, а до жељеног одговора, не само да нисмо дошли, него смо спознали да не можемо ни доћи.

Ако слободни кваркови не могу постојати, тј. ако су принципијелно неопсервабилни, а све је више физичара који тако мисле, поставља се питање колико има смисла о њима говорити као о најситнијим делићима супстанције. А даље се не може делити, јер је немогуће делити оно што је принципијелно неопсервабилно.

У својој књизи сте све подвргли сумњи. Верујете ли у ишта, свеједно је како се то зове?

Не мислим да сам баш све подвргао сумњи. У ствари, само сам реинтерпретирао нека научна сазнања са жељом да укажем на њихово, суштински посматрано, метафизичко исходиште, чиме их нисам подвео под сумњу. Како сам претходно поменуо, наука шири хоризонте спознатог, отимајући од метафизике оно што се дотле сматрало неспознатљивим.

Међутим, у савременој науци суочавамо се с тенденцијама да се то неспознатљиво прерано проглашава спознатим. Хипотезе су нестале, рађају се само теорије, чиме се твори неки чудан хибрид знања, за који се тврди да је научни, иако он то реално није. На пример, Јунгов модел личности заснован је на претпоставци о постојању разумски неишчитљивих архетипских структура, а теорија „Великог праска” на претпоставци о постојању праатома, иако је неспознатљиво све што се на њега може односити. Неишчитљиво може да нађе место у хипотези, а никако у научној теорији, а неспознатљиво ни у првом, а још мање у другом.

Иначе, верујем да је кључ свих тајни у нама самима, али да је скривен у разуму недохватним дубинама људског ума. Када бисмо спознали све о себи, спознали бисмо и све што је могуће спознати о свету у коме јесмо. Али прво није могуће, па није ни друго. Према томе, човек је луталица у вечитој потрази за самим собом, при чему је он путник, али он је и циљ (парафраза мисли суфија Икбала).

Ви као да нисте уверени да се не може доћи до суштинске истине о електрону пре него што се спозна истина о Творцу? Каквом их то непојамном и недосежном тајном повезујете?

Можда нисам био довољно јасан, јер ја не везујем научну спознају са спознајом истине о Творцу, при чему је ово друго немогуће. Како рече св. Григорије Палама (парафразирам), створено биће не може спознати нествореног Бога. Хтео сам да укажем да се наука, почевши с квантном механиком, суочила са феноменима за које је индиректно признала да их не може потпуно појмити и објаснити.

Није примерено картезијанској науци, а савремена наука таква јесте, да оперише с поливалентним истинама. Она тврди да нам се електрон обзнањује и као честица и као талас, на шта ја додајем да религијска догма тврди да нам се Бог обзнањује и као Христ и као Свети дух. Суштинска разлика не постоји, јер у оба исказа се говори о обзнани, а не о знању. Инсистирањем на аналогијама у научним и религиозним поимањима стварности немам намеру да негирам научне спознаје, него да укажем да се физика, све бежећи вековима од метафизике, поново с њом неминовно срела, што указује на постојање неких ограничења досега људског ума која су миленијумима раније препозната. Није све почело с науком, а по свему судећи неће се ни све с њом завршити. Зар на то не указују и гностички ставови врхунских физичара – твораца савремене физике, које је Рајмон Рије изложио у својој занимљивој, али ретко помињаној књизи „Принстонска гноза”.

Из којих разлога нам и после стотину година измиче тројединост електрона, а поуздано познајемо две његове пројаве?

Коначно знамо: у неким феноменима понаша се као талас (енергија), а у другим као честица (супстанција). То значи да није само честица, а нити само талас, него је он нешто треће, још неспознато, које нам се обзнањује као талас или као честица. Зато сам га назвао тројединим, полазећи од поимања Тројединог Бога у ортодоксном хришћанству који нам се обзнанио као човеколики Христ (појавна ипостас) и као Свети дух (непојавна ипостас). Тројединост електрона је неспознатљива зато што је све наше знање о њему засновано на посматрању феномена у којима он испољава једно или друго својство, при чему – иако знамо када се то дешава – не знамо зашто се тако дешава. Шта нам гарантује да не постоје физичке ситуације у којој он неће испољити и неко треће својство?

Кажете да „човек није ни тело, није ни дух, није ни тело и дух, а нити је збир својстава тела и духа, него је нешто треће”. Шта је то треће?

Посматрано са становишта науке, јеретички је и неразумно тврдити да су савремена физичка открића физику, а самим тим и науку у целини, више приближили метафизици него што су је удаљили од ње. Вековима су научници говорили да се, принципијелно гледано, све може спознати о делу универзума који нам је доступан, и да је све што се спознатим назива спознато без остатка. Међутим, савремена открића у физици, пре осталог Боров (Нилс) принцип комплементарности и Хајзенбергове (Вернер) релације неодређености, довела су до есенцијалне спознаје о делимичној спознајности неких ентитета објективне реалности.

Боров принцип комплементарности, задржимо се на њему, класичне једнозначне физичке појмове преобратио је у појмовне структуре, које одражавају својеврсну трансцендентност (неспознатљивост), пре свега, субатомских ентитета, али се његово важење може проширити не само на друге научне области, него и на метафизику. Наиме, назив свега онога што се испољава као супстанција (честица, тело), или као енергија (талас, дух, свест), било то субатомска честица, било човек или сам Бог, представља троједину појмовну структуру, а не прост појам. Постоји ли потпунији доказ да је Боров принцип комплементарности универзалан, иако је у потпуности изникао из физике, чиме је несумњиво изражена есенцијална људска спознаја о објективној реалности. Отуда израња и одређење појма човек као троједине појмовне структуре: обзнањује се својом телесношћу – а није само тело, духовношћу – а није само дух, а није ни њихов збир јер се телесно и духовно не могу збрајати, него је нешто треће, разумски недохватно. Другим речима, човек је трансцендентан – сам себи неспознатљив. Зар то не тврди и Јунг, постулирањем и одређењем архетипских структура?

Како је могуће да после задивљујућих продора у физици има више неспознатог него што се претпостављало?

То што се с науком дешавало и дешава, као да је довело до једне есенцијалне истине о сваком спознајном процесу. Наиме, тачно је да је сваки спознајни процес (метафорички гледано) светлост, којим је спознато отето из таме неспознатог, али је исто тако тачно да је свако знање предворје незнања. Увек се кроз спознато поново наиђе на неспознато; ма колико осветљавали, увек испред нас видимо таму, а светлост је само иза нас. Свака спознаја, свако знање, неминовно доводи до све есенцијалнијих незнања.

Погледајте само процес потраге за елементарним делићем супстанције: од потпуне таме, која је потрајала до открића атома у 19. веку, од атома до језгра, од језгра до нуклеона, од нуклеона до кваркова, од кваркова поново у таму. Тај вечни ход од таме (незнања), кроз светлост (знања), до таме (незнања), коме краја не може бити, човеков је усуд. Јер у супротном, када би се све могло завршити коначном истином, то би значило да постоји апсолутна истина и да је могуће спознати је, чиме бисмо прегазили и метафизику и нашли се очи у очи с Богом.

Да ли смо ближе или, пак, све даље од праве истине о свету у коме јесмо? Шта то онемогућује да се најважније тајне космоса никада неће спознати?

Увек смо неизмерно далеко, па и када нам се чини да смо неизмерно близу. Претходно сам указао да су те, како их називате, праве истине о свету у коме јесмо несазнатљиве – трансцендентне, иако се некима од њих бави и наука (теорија великог праска). Оне превазилазе све замисливе досеге људског искуства, јер потрага за њима се не може завршити у овом Универзуму, него негде изван њега, али незнано и непојмљиво где.

Једини људски начин суочавања са сваком таквом несазнатљивом трансценденцијом, а тајна о настанку света то суочавање чини неизбежним, јесте да се она прихвати као недостижан, али делимично препознатљив Апсолут, или као његово дело. Тиме се ствара клица гностичке догме или се отвара простор за Творца и религиозни космогонијски мит. На пример, хришћански Бог је такав апсолут: нестворен је, за створеног човека несазнатљив је, али му је препознатљив, јер су му приписани неки људски атрибути.

Који то закони физике спречавају човеково проницање у трансценденцију? Хоће ли икада бити превазиђени?

Нису препрека закони физике, знани и незнани закони којима се покорава све постојеће у Космосу, него трансценденције саме по себи. Није могућа рационална, речима исказива, логична експликација трансценденције. Зато наука и не покушава да се њима бави, већ то чини метафизика.

Наиме, трансценденције су заумне, значи у бити метафизичке категорије, а оно што ум не може схватити не може ни речима описати. Човек се мири с постојањем таквих уму недохватних, неспознајних трансцендентних категорија, прибегавајући њиховој митолошкој експликацији која се исказује једино језиком симбола. На пример, проблем с којим нас суочава неспознајност истине о настанку Космоса незаобилазно се разрешава неким космогонијским митом. Тако је то учињено у Библији, према којој је Свет створен Божјом вољом, али и у науци, ма колико то изгледало претерано, према чијем миту је он створен експлозијом праатома.

Иначе, физика не може избећи суочавање с трансценденцијама, чак и у ономе што се сматра научно спознатим. Поменимо, сингуларна понашања (бесконачни скок) неких физичких величина код фазних прелаза. Међутим, трансцендентно у физици израња из њених једначина, али се никад не обзнањује у физичким експериментима јер их ниједан реалан експеримент не види.

Теорија учи да се космос шири, из чега проистиче да је сва маса била скупљена у врло малом делу простора. Али из тога не следи да је постојао праатом који је експлодирао, зар не?

Тачно је да то не следи, мада се често наилази на тврђење да је све зачето експлозијом праатома. Али, нека њега (праатома) и није било, нека је то био неки умањени Космос, сабијен у неко произвољно мало или произвољно велико космичко прајаје. Поставља се питање где се то прајаје налазило? У каквом простору и времену је оно настало или је, пак, у њему вечито постојало?

Да ли се досег нашег искуства, наше спознаје, може проширити толико да обухвати све у овом нашем Космосу, али и оно што је изван њега постојало и пре његовог настанка? Ако се можемо сагласити да то није могуће, онда се морамо сложити и да је теорија „Великог праска”, у ствари, научно закамуфлиран космогонијски мит, настао, реално узевши, неприхватљивом екстраполацијом стечених знања о ширењу Космоса у несагледиво дубоко језгро метафизике, у коме је место само за Творца, ма како га називали.

Може ли се назвати празнином нешто што сада јесте празно, а већ следећег тренутка ту налазите произвољно много честица и античестица?

За класичну физику вакуум, а питање се очигледно на то односи, био је простор без тела и без икаквих физичких својстава, значи физички безначајан јер се физика одувек бавила нечим, а никада ничим. Затим је вакуум био испуњен етром, који је с појавом теорије релативности избачен из њега и замењен енергијом (фотонима) и неопсервабилним или опсервабилним паровима честица–античестица. Ако се све ово узме у обзир, лако се долази до одговора на питање. Наиме, поимање вакуума било је засновано на поимању простора као нечега у чему јесте све, али не мора бити ничега у неком његовом делу, што значи да је вакуум, ипак, само простор или део простора у коме не постоје супстанцијални ентитети.

Савремена физика ово не пориче, само што нуди знатно више: постоји простор у коме нема супстанцијалних ентитета, али не постоји празан простор, јер ако у њему нема супстанције, има енергије. Значи, појам празног простора у савременој физици не постоји, јер је простор испуњен енергијом, тако да чини енергијски континуум у коме може, али не мора бити опсервабилних супстанцијалних ентитета. Користи се и даље појам вакуума, али као дела простора у коме не постоје или постоје опсервабилни парови честица–античестица, тј. супстанција. Ако постоје такви опсервабилни парови, вакуум се налази у побуђеном стању, а ако они не постоје, онда је то основно стања вакуума. Тиме се не пориче да у основном стању вакуума не постоје парови честица-античестица, него да су оне виртуелне, да толико кратко живе, да се не могу опсервирати.

Има ли смисла говорити о простору и времену у основном стању физичког вакуума? Какво је то време ако нема дешавања?

Оно што у основи карактерише основно стање вакуума јесте равномерна расподела енергије, јер нема места претпоставци да тако не може бити у систему у коме сем енергије ничега више нема. Здраворазумски посматрано, у нечему што је хомогено и недиференцирано, при чему не постоји ништа што би ту хомогеност нарушило, а такво је и основно стање вакуума, реално говорећи, не могу постојати никакви опсервабилни процеси, никаква дешавања, па се зато не може говорити ни о постојању времена.

Наравно, овде се може поставити питање да ли рађање времена, као априорног физичког појма, претходи дешавањима или је оно њихова последица, али тиме се овде не бих бавио. Ипак, подвукао бих да захваљујући времену, простор који је без њега само место неостварљивих могућности постаје позорница остварења. Само у тако насталом просторно-временском континууму могуће је настајање реалног и опсервабилног, односно објективизираног света.

Међутим, поимање основног стања вакуума у физици није здраворазумско у горе наведеном смислу. Наиме, расподела енергије јесте хомогена, али се (de facto) постулира постојање неопсервабилних флуктуација густине енергије, које могу резултирати креирањем претходно поменутих парова честица–античестица. Ако не друкчије, ова претпоставка се може оправдати из најмање два за физику прихватљива разлога: (1) Појмови простора и времена су априорни, тј. они једноставно јесу – не дефинишу се; (2) Простор и време су неодвојиви – они чине просторно-временски континуум.

Другим речима, и ако види само простор, а не види време, физичар мора наћи физички прихватљив начин да га уведе. Ма какав био тај начин, он ће бити увек подложан критици, јер можемо знати какви су простор и време, али не можемо знати зашто су такви какви јесу.

Зашто је свако стварање, па и света из вакуума, неприродно? Којим се то величанственим делом од несвета твори свет?

Ако ћемо говорити о стварању света, питање се односи на хипотетички простор који је као целина у основном вакуум стању. То је простор у коме постоји само равномерно расподељена енергија, не постоји ништа што би је могло пореметити, па не може бити ни дешавања, процеса. Стога се не може говорити о времену, јер шта би било време у простору у коме постоји само вечно хомогено расподељена енергија, јер време је мера за трајање промена, а не за непроменљиву вечност.

Физички посматрано, то је свет у стању апсолутног хаоса, јер спонтана тежња свих физичких система ка хаосу, као стању са максималном ентропијом, може се схватити и као тежња за једначењем свих физичких карактеристика у свим деловима система. Уколико нема разлика, нема ни процеса. То није свет ништавила, јер постоје фотони од којих могу настати све постојеће честице и античестице, значи цео свет. Међутим ништа не настаје, а тек би с настајањем опсервабилних субатомских честица започело стварање света.

У свим религијским и гностичким космогонијским митовима процес настајања света започиње вољом Творца који није део тог света. Једино је савремена физика свог творца, који се може именовати као Случај, сместила у свет и после његовог настајања. Случај, а непојмљиво је шта би друго могло бити, покретач је флуктуација густине енергије у основном стању вакуума, које доводе до стварања опсервабилних парова честица–античестица. Он опстаје и у створеном свету, створитељ у створеном, у коме и даље наставља да то исто ради – до продуцира флуктуације енергије.

Шта физичари могу да кажу о том свом Творцу, могу ли да кажу више од онога што о Богу могу рећи верници? Реално узевши не, јер оба Творца су изван досега искуства својих верника. Бог је нестворен, ванвременски и неспознајан, што значи да је неприродан, ако под природним подразумевамо садржаје створеног света. Зар не би требало и физичари да кажу да је и њихов творац Случај, онај што је покренуо иницијалне флуктуације, једнако нестворен, неспознајан и неприродан? Друго је питање како је могао постати део створеног света – значи природан, а да и даље остане неспознајан. Он и даље, незнано како и зашто, покреће флуктуације, чинећи вечитим сваки свет, чије је стварање покренуо, јер му не допушта, противно другом закону термодинамике, да замре, тј. да се у њему зауставе сви процеси.

Зар физичарима све што је изван домашаја њихових уређаја – није ванвременско и ванпросторно, данас непојмљиво?

Бојим се да данас више није. До појаве савремених космолошких теорија физичари се једноставно нису бавили оним што је изван досега људског искуства. При томе нису користили појмове ванвременског, ванпросторног и непојмљивог, јер су испитивали појаве у свету какав јесте према стационарном моделу Космоса, а у таквом свету све је утопљено у просторно-временски континуум и принципијелно спознајно доступно. Дуго се веровало да се зна природа свих објеката којима је Космос насељен у сваком његовом делу, а то што је мало њих било познато, није наметало принципијелно ограничење да све не може бити спознато.

А онда је тај стационарни Космос наједном оживео. Појавиле су се космичке немани – „црне рупе” које прождиру све замисливе космичке објекте, па је установљено да се Космос шири, чиме се сам по себе наметнуо проблем краја и почетка тог ширења и, коначно, проблем његовог настанка. Испитивање оваквог Космоса који настаје, расте, па се (можда) смањује, завело је дотле врло обазриве физичаре да направе својеврстан Illumtempus, тј. ванвременски сценарио стварања света у коме сами јесу и у коме је све што може бити предмет њихових истраживања. Створени су се идентификовали са Створитељем, па им је зато све појмљиво. А што се тиче досега њихових уређаја, теорије су увек чекале да их експеримент потврди, али актуелне космолошке теорије више немају времена за такво чекање.

Да поновим, теорија „Великог праска” је, у ствари, научно закамуфлиран космогонијски мит.

Хоће ли физика икада допрети до суштине Бога, ако за творца узима случај?

Наука се бави спознатим истинама, чија се генеза – преко претпоставке, хипотезе и теорије – нужно завршава њиховом експерименталном верификацијом. Како је досег експеримента, а тиме и спознатих истина, одређен досегом људског искуства, то нестворени Бог и Божја суштина нису и не могу бити предмет науке, јер су далеко иза граница досега људског искуства, изван створеног Универзума, изван времена и простора у којима ми јесмо. Наиме, човек као створено биће не може спознати нестворену Божју суштину, јер би се тиме Бог свео на ниво створених бића.

Све што је икада речено о Богу, засновано је на тзв. објављеним истинама, које нам исказују пророци, свеци, демијурзи, тј. створена бића којима су, за разлику од нас обичних, те истине Божјом вољом обзнањене. Иначе, тамо где је творац случај, нема места за Бога. Случај – творац постоји у атеистичком свету науке, али не и у Божјом вољом створеном свету.

Знате ли побуде вишедеценијског боравка физичара на подручју метафизике? Не затвара ли се тиме заувек круг метафизика–физика–метафизика?

Боравак физичара на подручју метафизике је нужан, али тешко бисте нашли научника физичара који би признао да је тако, што много говори о њима, а врло мало о физици. Јер, да није духовних луталица који су луталипо заумним метафизичким подручјима, које разумни игноришу, свет и светска наука били би много сиромашнији. Разумни чине само могуће ствари, чиме само одржавају достигнуто, док само духовне луталице чине и наизглед немогућа дела, и тако шире границе достигнутог. Та наша, типично људска, потреба да зађемо тамо где не можемо бити, иза граница до којих сеже наше искуство, чини нас већим, много већим но што јесмо.

Не постоји ниједан разлог да се претпостави да су савремени физичари у редефинисању физичких појмова (Боров принцип комплементарности), као и у савременој космологији, посегнули за нечим што има исходиште у метафизици или, још мање, у теологији, али изгледа да су могли себи много тога да олакшају, да су тако нешто учинили.Ако не због другог, онда због суочавања с трансценденцијама, јер се већ миленијумима њима бави метафизика, а физика их одавно игнорише.

(Из додатка НИТ - број 4)