Дрвени трамвај на леђима Европе

Како изгледа једно типично португалско вече? Оно у којем би странац требало да осети душу ове најзападније земље Старог континента, за коју кажу због тог истуреног места да се налази на леђима Европе. Зли језици би рекли на грбачи, због коришћења огромних фондова за развој. Па и поред толико уложених средстава, са свега 11.120 долара бруто друштвеног дохотка по глави становника Португалија је на дну развијености међу чланицама Европске уније. (Трошне фасаде лисабонских зграда подсећају на Београд.)

То место у којем се крије душа ове некадашње поморске империје најпре ће бити лисабонска четврт Алфама, саграђена 1513. године, у златном веку Португалије када је била колонијално царство које се простирало од Бразила до Индијског океана. Доба Васка да Гаме.

Данас је то жива четврт која је вероватно најочуванији средњовековни амбијент у савременој Европи. Ту се шарени веш суши над уским уличицама, у прозорима висе кавези с љутитим папагајима, који креште на пролазнике. На тргу се продаје свежа риба. Продавци звани "varinas" носе је у плетеним кошарама од прућа, на рамену или глави. Ходају кратким, али брзим корацима, сапети црним кецељама. Узвикују цене на сав глас; вратне жиле им се затегну као струне. Има свеже и морске и слатководне рибе јер се Лисабон налази на ушћу реке Тејо у Атлантски океан; река је ту широка као језеро.

Клима је крајње умерена, стално пирка океански ветар, просечна годишња температура је 16,8 степени Целзијуса. Опуштено пријатно, идеално за вечерње шетње.

Благо провинцијалној атмосфери допринеће и шкрипава врата на улазу у фадо бар. Фадо на латинском значи – судбина. Фадо је португалски соул који странцима звучи сетно, очајно, депресивно, а Португалцима реално. "O Gente da Minha Terra" (Људи из моје земље) наслов је фадо песме коју је певала легендарна Амалија Родригез а потом њена наследница Мариза. "О, људи моје земље, тек сад сам схватила, ова сета коју носим, од вас сам је примила". Те речи прожете дуендеом (што би рекао Лорка) умеју да отпевају и перачице судова у ресторанима, поготово ако су старије.

У португалским ресторанима није забрањено пушење, што је сасвим логично јер – фадо тражи дим. Звук прошлости се осети и у папирном столњаку, малим столовима и обилним порцијама. Португалија је последња европска колонијална сила, водила је ратове скорих седамдесетих година прошлог века у Анголи и Мозамбику.

Диктатор Салазар је срушен 25. априла 1974. године у каранфил пучу: по мирно завршеном послу, пучисти су у цеви пушака заденули каранфиле.

Пре јела, а може и после и у току, пије се порто. Искључиво из елегантних чаша са стопом. Порто је јако вино. Уз мале гутљаје порта иде бакалар преливен маслиновим уљем и белим луком.

Бакшиш је урачунат у цену која ће бити као да сте јели у неком београдском ресторану. До хотела може и пешке, град је безбедан, али и дрвеним трамвајем.

А после спавања, исто трамвајем, на неку од десетак градских плажа.