ДЕФАНЗИВНИ НАПАД

Припремао сам текст о Косову као важном полигону америчких односа са светом ислама и о српским политичарима који су кренули у дипломатску офанзиву верујући да недеље активности могу да пребришу месеце пасивности.

Онда се огласио Андреас Цобел и пореметио ми концепт. Изгледа да је Немац у тим пословима, мислим ремећења, баш добар. Иако нисам присталица хорског певања, још мање стварања утиска о оркестрираној кампањи, не могу да пропустим амбасадорову "можда нејасну изјаву". Нит је можда, нит је нејасна.

Познато је да сматрам да је Косово као територија изгубљено. Руско затезање конопца са Американцима само је отворило простор еуфоричним надањима и отужном пребројавању оних чланица Савета безбедности које смо – прогласивши их за несврстани шунд Титових времена – шутнули чим се указала прва прилика.

Не бих био у Борисовим или Војиним ципелама када видим какав је састав њујоршког скупа о Косову. Упркос томе, председник лије сизифовски зној у нади да ће дипломатски нешто изгурати. Натмурени премијер држи се као Никита Хрушчов када је у УН ударао ципелом. Владике се ватрено моле.

Онај фамозни српски кокус у Америци ангажује се тек пошто су утицајни проалбански сенатори већ у Горњем дому Конгреса поднели резолуцију која подржава Ахтисарија. Зашто није било просрпског нацрта резолуције?

Опет каснимо. Зашто шеф дипломатије иде по траговима приштинских емисара који су већ обишли гласаче у Савету безбедности? Зашто смо допустили да немамо амбасадоре у важним центрима? Маните ме приче о формирању владе. Дефанзивни напад, што би рекао Миљан Миљанић.

Ако ће се негде нешто добити, то је на времену јер неће све ићи по америчком пројекту брзином од два маха. Биће и козметичких уступака, али очекивати да ће Ахтисаријев план бити одбачен, суштински промењен или да ће кренути неки сасвим нов серијал преговарања јесте илузија коју је опасно самонеговати.

Дакле, таман сам се спремао на вивисекцију, када је припретио и иронисао поменути хер Цобел. Рекао је оно што дипломата не сме да каже. Поручио је да се манемо Косова, а испада да ће нахушкати Мађаре да траже Војводину уколико не будемо кооперативни око "надзиране независности". У причу је увео и Санџак.

Свакако нисам усамљен процењујући да Србија "заслужује бољу политичку елиту", вероватно и "паметније саветнике", али то можемо да кажемо ми који овде живимо и овде гласамо. Увредљиво је када то каже странац. Недопустиво када то говори страни амбасадор.

Поучен досадашњом праксом, већ сам помишљао да ће власти поданички прогутати још једну кутлачу пелена. Нису. И због тога ми је драго.

Можда Београд и не мора да тражи да амбасадор мало оде на консултације у Берлин са којих би могао да се врати мало сутра. Не бих имао ништа против ни да му се ускрати гостопримство. Као Британија ирском амбасадору који је сугерисао отварање дијалога о статусу Северне Ирске, као Пакистан америчком амбасадору, Уругвај кубанском, Туркменистан узбекистанском, Судан емисару УН, да поменем неке скорије примере.

Нарушена је дипломатска етикеција. Аргумената за превремени повратак има напретек. И не тичу се искључиво "најгрубљег мешања" у наше унутрашње ствари, како кажу у Немањиној улици. Хер Цобел директно ради против интереса Немачке и Европске уније којом та земља сада председава. Уколико је, како тврде, њихов циљ европска, демократска и реформисана Србија.

Да ли амбасадор зна да директно регрутује најтврђе евроскептике који овуда годинама тврде да Европу не интересује Србија и да Србе не треба да занима Европа. Да ли је свестан да је претњама ударио на национални понос који, такав какав је, има и треба да има своје бедеме?

Само захваљујући Његовој екселенцији Тома радикал може да каже да је "проевропска политика Србије доживела слом". Чеда либерал мора да гризе нокте јер се – због амбасадоровог покушаја да све свали на медије – колонијалном брзоплетошћу насукао у покушају да га брани од новинарске харанге.

Могу ли хер Цобел и влада коју представља да замисле колико Срба себи сада каже: има ли краја њиховим захтевима? Колико је дуга та фантазмагорична листа која се стално увећава за неку нову ставку? Ко гарантује да, ако се и помиримо са губитком Косова, сутра заиста неће доћи на рад Санџак и Војводина. Зар су се случајно одмах јавили припадници Покрета 64 жупаније или подсетници на Тријанонски споразум?

Кад би све сабрао, Немац би морао да се одузме. И да полако пакује ствари јер не видим како би он то сутра, и с ким, могао да обавља посао. Он је, а не Косово, случај sui generis. Коначну одлуку треба да донесу они који су га овде послали. Биће то ваљани лакмус немачког расположења према Србији. Да видимо да ли ћемо у чекаоници ЕУ заиста бити 20-25 година, како каже Цобел.

Но, да се вратим Косову. Иако различити делови светске заједнице имају своје интересе и пажљиво прате како ће случај бити разрешен, Косово је – сем нас, као странке у поступку – најважније Американцима. Не као преседан глобалних односа и међународног права, не ни као терен на којем имају важну војну базу, већ као територија на којој САД покушавају да пеглају своје односе са светом ислама.

Приштина је једини муслимански град у коме су Американци вољени, као дародавци независности. Успешна епизода борбе за "срца и душе" муслимана каква је незамислива на широком потезу од Индонезије до Нигерије, од Марока до Пакистана.

Косово је савршена прилика да јеванђеоски неоконзервативци Џорџа В. Буша покажу да нису у глобалном сукобу са светом ислама. Косово је балансирање блискоисточних дебаланса.