Бина за два кола

Док чланство у странкама игра превелику улогу у каријерама њених грађана, званична Србија се, ових дана, на међународном плану испољила као оригинална –нечланица, као бина за два кола у којима она не игра. Београд је пружио гостопримство: како пробраним функционерима и експертима из Европске уније, чијем чланству већдесет година тежи, тако и многобројној репрезентацији несврстаних, чији је покрет овде рођен пре пола века, а у коме Србија нити јесте нити му тражи чланску карту.

Окупили смо, дакле, и оне који нам подупиру курс да „ЕУ нема алтернативу“ и оне који се дефинишу као алтернатива. И оне уз које бисмо да се сврстамо и противнике (неретко врло релативне) сврставању уз силе какве су и лидерске у ЕУ, које су дуго и пресудно обликовале савремени свет.

Испоставља се да су неспојивости спојене у тражењу одговора на „косовско питање“. Већина оних у чију бисмо се заједницу учланили тражи да признамо отцепљење дела територије, а на неприкосновености принципа територијалног интегритета међународно признатих држава инсистира већина оних –као и Русија и Кина, с правом вета у Савету безбедности УН –у чије чланство нећемо нити нам се оно реално нуди.

У процепу смо, рекло би се, без преседана. Драже су нам вредности запада и севера, што потврђују и масе које одавде тамо хрле у потрази за бољим животом, а подршку за очување државне целовитости добијамо махом са истока и југа планете. Непосредно смо окружени државама које признају једнострано проглашену независност Косова, а из далека окуражени земљама које је не признају.

Чини ми се, стога, да је бити српски политичар, на власти или у опозицији, један од најнезахвалнијих статуса у међународним пословима. Просто, не види се пут који бисмо прошли без оштећења, или бар без битних одрицања. Из наде да можемо и ЕУ и Косово, све се више намеће варијанта „или једно или друго“, с призвуком „ни једно ни друго“, уз наговештај –да овај простор може да постане хронично кризно жариште („недовршени посао“) и монета за поткусуривање спољних, или унутрашњих, или њихових узајамних, аранжмана.

Као у реткокојој демократији, пред нама су избори важнији од гласања за вође. Неопходно је да се сви прерачунамо –шта чини наше биће, колики смо, које су нам границе, чему стремимо, шта (не)можемо да остваримо, с ким хоћемо а с ким нећемо ка циљу, шта нам је битно, без чега можемо, које је реално место за нас у свету и за свет у нама.

Предстоји нам, дакле, искушење какво одавно нисмо искусили. Поготову што смо се у међувремено одвикли и од разних вештина прилагођавање, у које спада и добро превођење, па је у директном ТВ преносу скуп несврстаних овде више пута означен као „комеморативан“, иако се тај израз увелико одомаћио за одавање поште покојнику…

Комеморације се заиста данас одржавају у САД, поводом 10-годишњице терористичких удара отетим путничким авионима на Њујорк и Вашингтон, у којима је погинуло око 3.000 људи. Али, широм света се и око тих атентата распредају свакојаке верзије, па и да је масакр променио свет.

Свет се, доиста, отад битно променио. Али, мислим: не толико због терористичких акција, колико због – начина на који је Америка реаговала на њих.

Поменуо бих само две контрапродуктивности стратегије ондашњег шефа Беле куће Џорџа Буша. Неоправданим проширењем ратовања са Авганистана на Ирак, проћердао је међународну солидарност, изазвавши расцеп чак и међу савезницима. Зарад финансирања оружаних операција и умиривања домаће јавности, уједно је подстакао олака задуживања и прекомерну потрошњу, из којих су произашли ломови на Вол стриту а за њима и текући глобални финансијски потреси.

Таква застрањивања, која не успева да отклони ни реформистички тим Барака Обаме, убрзала су сеобу моћи са Запада на „нови исток“. Пре свега ка Кини која се, упркос демократском дефициту, испоставила и као највећи поверилацфинансијски дефицитарној Америци, па и као све већи зајмодавацпосрнулим чланицама еврозоне.

Последице су осећају и овде. Отежан нам је економски развој а Балкан је, упркос демократским преображајима, склизнуо на периферију интересовања водећих глобалних актера, заокупљених трагањима за излазима из важнијих им лавирината.

Али, збивања на простору бивше Југославије нису заслужила потцењивање. Имају тенденцију да се –размножавају. Потврдило је то, уз све и свашта друго, европско кошаркашко првенство, на који су се пробиле селекције свих шест држава насталих из некадашње СФРЈ. Није логично да се „у кош баcају“ они који тако добро погађају кош…