Bina za dva kola

Dok članstvo u strankama igra preveliku ulogu u karijerama njenih građana, zvanična Srbija se, ovih dana, na međunarodnom planu ispoljila kao originalna –nečlanica, kao bina za dva kola u kojima ona ne igra. Beograd je pružio gostoprimstvo: kako probranim funkcionerima i ekspertima iz Evropske unije, čijem članstvu većdeset godina teži, tako i mnogobrojnoj reprezentaciji nesvrstanih, čiji je pokret ovde rođen pre pola veka, a u kome Srbija niti jeste niti mu traži člansku kartu.

Okupili smo, dakle, i one koji nam podupiru kurs da „EU nema alternativu“ i one koji se definišu kao alternativa. I one uz koje bismo da se svrstamo i protivnike (neretko vrlo relativne) svrstavanju uz sile kakve su i liderske u EU, koje su dugo i presudno oblikovale savremeni svet.

Ispostavlja se da su nespojivosti spojene u traženju odgovora na „kosovsko pitanje“. Većina onih u čiju bismo se zajednicu učlanili traži da priznamo otcepljenje dela teritorije, a na neprikosnovenosti principa teritorijalnog integriteta međunarodno priznatih država insistira većina onih –kao i Rusija i Kina, s pravom veta u Savetu bezbednosti UN –u čije članstvo nećemo niti nam se ono realno nudi.

U procepu smo, reklo bi se, bez presedana. Draže su nam vrednosti zapada i severa, što potvrđuju i mase koje odavde tamo hrle u potrazi za boljim životom, a podršku za očuvanje državne celovitosti dobijamo mahom sa istoka i juga planete. Neposredno smo okruženi državama koje priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, a iz daleka okuraženi zemljama koje je ne priznaju.

Čini mi se, stoga, da je biti srpski političar, na vlasti ili u opoziciji, jedan od najnezahvalnijih statusa u međunarodnim poslovima. Prosto, ne vidi se put koji bismo prošli bez oštećenja, ili bar bez bitnih odricanja. Iz nade da možemo i EU i Kosovo, sve se više nameće varijanta „ili jedno ili drugo“, s prizvukom „ni jedno ni drugo“, uz nagoveštaj –da ovaj prostor može da postane hronično krizno žarište („nedovršeni posao“) i moneta za potkusurivanje spoljnih, ili unutrašnjih, ili njihovih uzajamnih, aranžmana.

Kao u retkokojoj demokratiji, pred nama su izbori važniji od glasanja za vođe. Neophodno je da se svi preračunamo –šta čini naše biće, koliki smo, koje su nam granice, čemu stremimo, šta (ne)možemo da ostvarimo, s kim hoćemo a s kim nećemo ka cilju, šta nam je bitno, bez čega možemo, koje je realno mesto za nas u svetu i za svet u nama.

Predstoji nam, dakle, iskušenje kakvo odavno nismo iskusili. Pogotovu što smo se u međuvremeno odvikli i od raznih veština prilagođavanje, u koje spada i dobro prevođenje, pa je u direktnom TV prenosu skup nesvrstanih ovde više puta označen kao „komemorativan“, iako se taj izraz uveliko odomaćio za odavanje pošte pokojniku…

Komemoracije se zaista danas održavaju u SAD, povodom 10-godišnjice terorističkih udara otetim putničkim avionima na Njujork i Vašington, u kojima je poginulo oko 3.000 ljudi. Ali, širom sveta se i oko tih atentata raspredaju svakojake verzije, pa i da je masakr promenio svet.

Svet se, doista, otad bitno promenio. Ali, mislim: ne toliko zbog terorističkih akcija, koliko zbog – načina na koji je Amerika reagovala na njih.

Pomenuo bih samo dve kontraproduktivnosti strategije ondašnjeg šefa Bele kuće Džordža Buša. Neopravdanim proširenjem ratovanja sa Avganistana na Irak, proćerdao je međunarodnu solidarnost, izazvavši rascep čak i među saveznicima. Zarad finansiranja oružanih operacija i umirivanja domaće javnosti, ujedno je podstakao olaka zaduživanja i prekomernu potrošnju, iz kojih su proizašli lomovi na Vol stritu a za njima i tekući globalni finansijski potresi.

Takva zastranjivanja, koja ne uspeva da otkloni ni reformistički tim Baraka Obame, ubrzala su seobu moći sa Zapada na „novi istok“. Pre svega ka Kini koja se, uprkos demokratskom deficitu, ispostavila i kao najveći poverilacfinansijski deficitarnoj Americi, pa i kao sve veći zajmodavacposrnulim članicama evrozone.

Posledice su osećaju i ovde. Otežan nam je ekonomski razvoj a Balkan je, uprkos demokratskim preobražajima, skliznuo na periferiju interesovanja vodećih globalnih aktera, zaokupljenih traganjima za izlazima iz važnijih im lavirinata.

Ali, zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije nisu zaslužila potcenjivanje. Imaju tendenciju da se –razmnožavaju. Potvrdilo je to, uz sve i svašta drugo, evropsko košarkaško prvenstvo, na koji su se probile selekcije svih šest država nastalih iz nekadašnje SFRJ. Nije logično da se „u koš bacaju“ oni koji tako dobro pogađaju koš…