Заборављени у блату

КОСАТИЦА КОД ПРИЈЕПОЉА – На планинској речици Косаћанки, која се испод падина Златара слива ка Милешевки што тече крај манастира, и ових децембарских дана неколико малишана из оближње Косатице, основаца са ђачким торбама на леђима, ту, као и сваког дана док снегови овај крај не притисну, перу блатњаву обућу. Вода хладна, дечје руке промрзле, но ваља им са каљавог сеоског пута, којим су пешке стигли, на асфалтни друм код манастира изаћи, одакле аутобус вози ка школи у Пријепољу. Као да су на крају света, а не на седам-осам километара од Пријепоља.

– Овако стално газимо блато, па обућу на реци перемо да би чисти у аутобус ушли. Или обувамо гумене чизме док из села идемо, да би пред аутобусом њих скинули и ципеле обули – причају мали житељи великог села.

мештани кажу да је то највеће село у Србији, протеже се на големом простору недалеко од манастира Милешеве према Дражевићима и Бистрици све до падина Златара, граничног подручја пријепољске и нововарошке општине. У селу је око двеста кућа, углавном сточара, воћара...

док су и мања и удаљенија села по овом крају асфалтом повезана, Косатичани ка центру општине још долазе пропалом и блатњавом сеоском џадом. Више успоном, мање равнином. Пешке углавном, јер чим прве кише падну аутом једва да се том каљугом до центра села стиже. Вода спере и раздере оно што се путем зове. Кад снег завеје и мраз стегне, а овде зими баш уме да загуди, ни где проћи ни такав пут одржавати. И теренска возила слабо помажу. Тада снажнији мештани пртину за пролаз праве.

– Најближе смо село Пријепољу које нема асфалтни пут. Ми старији већ навикли, али деветоро наших ђака, од предшколског до осмог разреда, свакодневно таквим путем пешачи. Ево, ни телефон нам није уведен, да нам није мобилног, не знам шта бисмо. Сви су нас заборавили – жали нам се Вукола Пушица из Косатице и додаје да за пут одавно постоји пројекат, траса је пробијена још осамдесетих година. то и не би било неко прескупо улагање: кроз село има око четири километра пута, још око три је до манастира и њима најближег асфалта.

писали су годинама на многе адресе, обијали прагове, обраћали се некад СИЗ-овима и управама, смењивала су се локална руководства – вајде није било. У последње време решили су Косатичани да помоћ у невољи потраже у престоници, обратили су се писмом Републичкој дирекцији за путеве. Наду нису сасвим изгубили, чују и читају да по Србији многа села добише асфалт, Министарство за капиталне инвестиције улаже у такве подухвате.

– Сада се – каже Косатичанин Миланко Пушица – спремамо да потражимо помоћ од министра Веље Илића. Показао је да разуме невоље сељака и он нам је последња нада. За државу ових неколико километара асфалта није никакав издатак, а нама живот значи.

Мирко Пушица вели да би могло лепо да се живи кад би асфалт стигао, јер има и добрих имања и услова за гајење стоке, малина, јабука, можда и за неку производњу. Има и оних који би се, пошто у предузећима није песма, из града вратили. Можда би овде била отворена и амбуланта. Но, без доброг пута, без аутобуског превоза, слабе су шансе за ма какав напредак.

Зоран Аџић, помоћник министра за капиталне инвестиције, има своје седиште у Ужицу и протеклих месеци доста се ангажовао на проблемима путне мреже у селима ужичког краја. Само од јуна наовамо овде је асфалтирано око 18 километара локалних путева. Има ли наде да би житељи Косатице могли бити те среће, питали смо Аџића.

– Знамо за захтев становника тог пријепољског села. Видећемо шта може да се уради, колико то кошта, какав је пројекат и какви су имовинско-правни односи. Тако велико село заслужује да им се реши питање пута, а пројектима са потпуном оправданошћу се даје приоритет. Током ове зимске сезоне размотриће се њихов захтев, разговараћемо и са пријепољским локалним властима о њиховим плановима за следећу годину, па није без изгледа да се можда и на пролеће у Косатици приступи првим радовима. Наравно, предстоје детаљне анализе оправданости. Уосталом, многе локалне путеве у округу Златиборском Министарство за капиталне инвестиције урадило је као помоћ општинама, јер је локална путна мрежа раније била потпуно запостављена – објашњава Зоран Аџић, дајући, ето, какву-такву наду житељима села без асфалта.