Велики пијаниста – и хуманиста

Умро је наш пријатељ, учитељ који нас је освешћивао својим порукама, пијаниста који је лепше и боље од свих нас говорио о музици, колeга који је подржавао свако прегнуће у области културе. Није био само пијаниста, педагог, композитор, музички писац, био је хуманиста, био је наша савест, наш подстицај и ослонац.

Велики Душко. Велики човек. Био је вољен и омиљен, што је ретко кад неко у нашој средини достигне врхове.

Велики пијаниста, солиста, пратилац на клавиру бројних изузетних музичара, пре свих баса Мирослава Чангаловића. Задужио је домаћу музику и српску сцену премијерним извођењима. Враћао нас је и нашим коренима, истраживао пијанистичке почетке, изводио највећа дела српске клавирске музике, Тајчевића и В. Мокрањца и упознавао нас са непознатим и заборављеним ауторима, Пачуом, Толингером и другима.

А ипак, увек смо га молили пред његове бројне концерте које је изводио у сеоским школама и домовима културе, са истом страшћу као и на Коларцу, да никада не прескочи Вагнерову „Изолдину смрт“ и да не заобиђе Мокрањчеве „Одјеке“.

Ту смо препознавали старинске и непревазиђене вредности Душковог пијанизма који је био искрен, невероватно топао, имао све елементе виртуозности које ове захтевне композиције подразумевају, али никада технику као циљ. Старинска је била његова изузетна емотивност, узбуђеност над уметничким делом, младалачка устрепталост, вечита откривалачка радозналост.

Веровао је у чисту уметност, у посвећеност музици као религији, до краја живота је вежбао и наступао. Оставио нам је своју животну филозофију и борбу за музичку уметност у свакаквим условима и околностима. Као наставник клавира у неколико средина оставио је драгоцене изданке, данашње професоре, концертне пијанисте, камерне музичаре. Али и масе љубитеља музике које је музички описмењавао на бројним реситалима и причама о музици и музичарима.
Освајао је аудиторијум никада не истичући сопствену личност у први план. Радије је говорио о ствараоцима, њиховим делима, о музичком животу у Београду некада давно, после Другог светског рата, са истим жаром са којим је упозоравао на положај музике и музичара данас.

Били су му блиски светски музички класици Моцарт, Бетовен, Шопен, руски композитори свих генерација, солистичка, камерна, концертантна, сва добра музика. Умео је да нас увери у високе уметничке вредности и да их поново открива. Увек са најдубљим поштовањем и сентиментом.
Мали композиторски опус садржи вредна дела, када смо са изненађењем, зачуђени што се ретко изводе и о њима мало зна, скретали пажњу на Апотеозу, реаговао је скромно, захваљујући се искрено и сам у чуду што о томе говоримо. „Толико је правих и великих композитора...не спадам ја међу њих”. Припадао је оним изузетним музичарима-мислиоцима који нису само интерпретатори туђих нотних текстова. Био је од оних громада и изузетних личности без којих смо сиромашнији и усамљенији.

Много нам је дао и оставио, а хтели бисмо да та непресушна мисао и порука изречена звуком клавира и речју не престане да нас богати. Његове књиге, бројни снимци, текстови, студије остају да сведоче о Душковој харизми, о времену музике и пијанизма које је његово време, наше време, прошло, садашње. Хоћемо ли икада успевати да га следимо и наследимо?