Veliki pijanista – i humanista

Umro je naš prijatelj, učitelj koji nas je osvešćivao svojim porukama, pijanista koji je lepše i bolje od svih nas govorio o muzici, kolega koji je podržavao svako pregnuće u oblasti kulture. Nije bio samo pijanista, pedagog, kompozitor, muzički pisac, bio je humanista, bio je naša savest, naš podsticaj i oslonac.

Veliki Duško. Veliki čovek. Bio je voljen i omiljen, što je retko kad neko u našoj sredini dostigne vrhove.

Veliki pijanista, solista, pratilac na klaviru brojnih izuzetnih muzičara, pre svih basa Miroslava Čangalovića. Zadužio je domaću muziku i srpsku scenu premijernim izvođenjima. Vraćao nas je i našim korenima, istraživao pijanističke početke, izvodio najveća dela srpske klavirske muzike, Tajčevića i V. Mokranjca i upoznavao nas sa nepoznatim i zaboravljenim autorima, Pačuom, Tolingerom i drugima.

A ipak, uvek smo ga molili pred njegove brojne koncerte koje je izvodio u seoskim školama i domovima kulture, sa istom strašću kao i na Kolarcu, da nikada ne preskoči Vagnerovu „Izoldinu smrt“ i da ne zaobiđe Mokranjčeve „Odjeke“.

Tu smo prepoznavali starinske i neprevaziđene vrednosti Duškovog pijanizma koji je bio iskren, neverovatno topao, imao sve elemente virtuoznosti koje ove zahtevne kompozicije podrazumevaju, ali nikada tehniku kao cilj. Starinska je bila njegova izuzetna emotivnost, uzbuđenost nad umetničkim delom, mladalačka ustreptalost, večita otkrivalačka radoznalost.

Verovao je u čistu umetnost, u posvećenost muzici kao religiji, do kraja života je vežbao i nastupao. Ostavio nam je svoju životnu filozofiju i borbu za muzičku umetnost u svakakvim uslovima i okolnostima. Kao nastavnik klavira u nekoliko sredina ostavio je dragocene izdanke, današnje profesore, koncertne pijaniste, kamerne muzičare. Ali i mase ljubitelja muzike koje je muzički opismenjavao na brojnim resitalima i pričama o muzici i muzičarima.
Osvajao je auditorijum nikada ne ističući sopstvenu ličnost u prvi plan. Radije je govorio o stvaraocima, njihovim delima, o muzičkom životu u Beogradu nekada davno, posle Drugog svetskog rata, sa istim žarom sa kojim je upozoravao na položaj muzike i muzičara danas.

Bili su mu bliski svetski muzički klasici Mocart, Betoven, Šopen, ruski kompozitori svih generacija, solistička, kamerna, koncertantna, sva dobra muzika. Umeo je da nas uveri u visoke umetničke vrednosti i da ih ponovo otkriva. Uvek sa najdubljim poštovanjem i sentimentom.
Mali kompozitorski opus sadrži vredna dela, kada smo sa iznenađenjem, začuđeni što se retko izvode i o njima malo zna, skretali pažnju na Apoteozu, reagovao je skromno, zahvaljujući se iskreno i sam u čudu što o tome govorimo. „Toliko je pravih i velikih kompozitora...ne spadam ja među njih”. Pripadao je onim izuzetnim muzičarima-misliocima koji nisu samo interpretatori tuđih notnih tekstova. Bio je od onih gromada i izuzetnih ličnosti bez kojih smo siromašniji i usamljeniji.

Mnogo nam je dao i ostavio, a hteli bismo da ta nepresušna misao i poruka izrečena zvukom klavira i rečju ne prestane da nas bogati. Njegove knjige, brojni snimci, tekstovi, studije ostaju da svedoče o Duškovoj harizmi, o vremenu muzike i pijanizma koje je njegovo vreme, naše vreme, prošlo, sadašnje. Hoćemo li ikada uspevati da ga sledimo i nasledimo?