Плешу, преводе, свирају и возе веспу

Посао цариника подразумева велику одговорност, дисциплину, коректност, способност самоконтроле, доследност у спровођењу закона, једнак приступ свим странкама и непоткупљивост. Цариници су задужени и за представљање Србије странцима у првом сусрету санашом државом. У свакодневном послу они морају да се изборе и са разноразним изазовима и да „прегрме” свакакве реакције грађана… Зато многи од њих своје слободно време посвећују необичним хобијима који ће их опустити, разонодити али и зближити са другим људима

Срђан Кецојевић је, рецимо, један од волонтера припадника Горске службе спасавања на Копаонику.Поред тога, у слободно време бави се и роњењем, апсолвент је Факултета за физичку културу а у Управи царина ради пет година. Међу запосленима у Управи царина, које смо имали прилику да упознамо ових дана на онај други, занимљивији начин – као хобисте, разговарали смо и са маратонцем Николом Косановићем.Поред трке на 50 километара на Ади Циганлији, такмичи се и у пливању. А Томислав Видаковић је кренуо на пут по Европи дуг 8.540 километара – и то на мотору.

Има међу нашим цариницима и музичара, преводилаца, плесача, возача веспи… Ево њихових прича.

Плесом до вицешампионата

Пре подне у Управи царина, поподне на тренингу, викендом на турниру, то је ритам Милене Зоговић, којој времена не мањка за оно што воли

Глас преко телефона наговестио нам је отреситу, енергичну особу. Зато смо били не мало збуњени када смо се срели са Миленом Зоговић, девојком крхког, нежног, скоро детињег изгледа, вишеструким државним прваком у спортском плесу.

У разговору сазнајемо да је дипломирала на Факултету политичких наука у Београду, на Међународним односима. Већ пету годину ради у Управи царина у Сектору за царинско пословање и међународну царинску сарадњу – група за физичка лица. Када дође крај радног времена, Милена жури кући по опрему, па правац у плесни клуб на пробу, која траје од 19 до 23 сата.

– Плес тренирам од десете године. Први курс сам завршила са другарима из одељења. Онда су неколицину нас позвали, као талентоване, да наставимо са тренирањем.

Време за плес никада ми није било проблем, али наћи одговарајућег партнера јесте. У групама је увек више девојчица, али када се младићи одлуче за плес озбиљнији су и истрајнији у тренирању – објашњава Милена, која је са 12 година имала првог партнера, а са садашњим Иваном Кнежевићем свакодневно тренира већ шест година.

Да би пар био складан, каже нам, потребно је да су партнери физички усклађени, да су приближно годиште, сличних интересовања, амбиција. Иван је завршио електротехнички факултет, сада је пред докторатом

– И воли плес исто као ја, за разлику од мог дечка Павла који, додуше, има пуно разумевања за мој спорт али више воли хокеј – признаје Милена.

Спортски плес је изузетно атрактивна, међународно призната и стандардизована спортска дисциплина. Јединствени спој спорта и уметности. Под спортским плесом се подразумева пет латиноамеричких плесова (самба, ча-ча-ча, румба, пасо добл, џајв) и пет стандардних (енглескивалцер, танго, бечки валцер, слоуфокс, квикстеп) са прецизно дефинисаним правилима.

– Ово је скуп спорт, сами финансирамо путовања, наступе на турнирима, костиме… –прича наша саговорница, која хаљине за такмичење набавља у Словенији. Неписано правило је да се за сваки наступ узима нови костим. Тако да се сналази, прода стари, доплати па купи нови...

Милена и Иван су државни прваци девет година, ове године се надају да ће освојити првенство по јубиларни десети пут. Скоро сваког викенда су на неком од регионалних такмичења. Редовни су и на европским и светским првенствима, а у комбинацији 10 плесова су 15. на светској ранг-листи.

– За нас је успех ући међу првих 48 плесача. Светски врх чине људи који се само тиме баве, професионално. Наша јача страна је комбинација свих плесова, већина се одлучи за једну дисциплину.

Ове јесени, у октобру, требало би да отпутујемо на Светско првенство у Шангају. Организатори плаћају смештај, а на нама је да обезбедимо карте за пут. Плесни савез плаћа половину трошкова пута. На међународним турнирима све плаћамо сами, од стартног броја (који је око 30 евра).

Али, ми смо спортисти националног ранга. Са нама на првенства иде једино тренер Ненад Јефтић, директор клуба „Бео Денс”. Италијани, Руси, Немци… имају целе тимове у којима су, рецимо, и нутриционисти и масери – каже Милена.

На питање шта најрадије плеше, без размишљања одговара да то зависи од расположења.

– Румба је плес љубави, танго страсти, енглески валцер је елегантан плес, самба асоцира на карневал у Рију, ча-ча-ча је кубанско зачикавање. Џајв је јако брз и за њега треба доста кондиције. Пасо добл је шпански плес који симболизује кориду: младић тореадора, а девојка плашт. Значи свака кореографија је посебна прича коју плесач треба да дочара. На такмичењима један плес траје минут до два, значи за пет плесова је потребно 20 минута интензивног играња. Зато нам треба кондиција као, рецимо, атлетичару који трчи на 800 метара, затим да смо уиграни, лепршави.... – испричала нам је Милена.

Рекла нам је и да има пуну подршку и разумевање колега, мада као репрезентативац Србије има право на плаћено одсуство за представљање земље на међународним такмичењима. „Гледам како што више да се уклопим. Крећемо на пут петком увече, враћамо се недељом, тако да често право из аутобуса улећем у канцеларију”, додаје са смешком.

На растанку нас је позвала да дођемо у Спортски центар „Шумице” у Београду 24. и 25. септембра на највеће интернационално такмичење на овим просторима „Бео денс опен трофеј Београд”.

----------------------------------------------------------

Русији с љубављу

Снежана Кондић је успешан пи-ар менаџер Управе царина, одскора се представила и као књижевни преводилац 

Продорни поглед, очи у очи, био је поуздан знак да је пред нама пи-ар менаџер у Одсеку за односе с јавношћу Управе царине у Београду. Срдачан стисак руке одао нам је енергичну и комуникативну особу. А онда нас је Снежана Кондић шармантним осмехом потпуно освојила.

Прво чиме нам се похвалила ова лепа жена на крају четврте деценије живота, биле су њене унуке: двогодишња Анђела и годину дана млађа Валентина. Сазнали смо да је Снежана родом из Вуковог Тршића, у који су њени преци дошли заједно с Караџићима 1736. године, бежећи пред зулумом Турака из Црне Горе. У Лозници је завршила гимназију (језички смер) па онда уписала руски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду.

Понесена младалачким заносом упловила је у брачне воде и уместо да дипломира, родила Александру и Јовану. Породична идила није дуго трајала, са две ћерке у наручју нашла се у вртлогу живота као самохрана мајка. Подршка родитеља није изостала, али је она чврсто одлучила да самостално крчи пут кроз живот. Радила је као новинар, водитељ и уредник радио-станица у Лозници, потом је прешла у Радио Београд 202, а од 2004. године је запослена у Управи царине.

– У професионалном смислу сам имала срећу да се бавим стварима које волим, а које осим креативности подразумевају и континуирани рад на себи. Руска књижевност и језик остали су једна од мојих првих љубави, упоредо са примарним послом, мада у Русији никада нисам била.

Да не бих заборавила речи читам на руском, преводим за своју душу, а за редакцију „Светска сцена и суседне културе” Другог програма Радио Београда пратим руску културну сцену. Пре свега занима ме њихова књижевност, како класична, тако и модерна. Руси, могло би се рећи, пате од грандиозности у свему што раде, али то није никакво чудо, ако се зна колика је то земља. Најбољи пример да би се илустровала њена величина је чињеница да Нова година у Русију стиже читавих десет сати, колика је временска разлика између најудаљенијих тачака земље. Четвртина свих књига које се штампају на свету, излази у Русији! – прича Снежана, као да је Толстојев, а не потомак Бандула.

Било нам је, зато, јасно зашто се прихватила нимало лаког посла. Прво је за Српску књижевну радионицу у Франкфурту превела „Земљу недођију” светог Николаја Велимировића на руски језик, потом и српску митологију „Змајеви и виле”, а онда на српски дела Дмитрија Глуховског, „Метро 2033” (који је најпре прочитала на Интернету, касније превела за једну познату издавачку кућу у Београду) и „Метро 2034”.

– „Метро” је до сада штампан у тиражу од 500.000 примерака. Радња романа са елементима фантастике, јер је реч о постапокалиптичном свету, смештена је у московски метро, највеће противатомско склониште на свету. По овој књизи, омиљеној међу младима, направљена је и популарна видео игрица. Само у САД је продато неколико стотина хиљада.

Глуховски има само 30 година, написао је три романа од којих су два бестселери, говори пет језика, пропутовао је готово читав свет, радио репортаже са ратних подручја, директно се укључивао са Северног пола. Све што пише прво објави на Интернету, па тек онда штампа. И без обзира на то што може да живи од писања и даље ради као новинар и радио водитељ! – диви му се наша саговорница. Занимљиво је колико сличности има између аутора и преводиоца његовог дела.

----------------------------------------------------

Живот уз песму и гитару

За Бориса Матринова кажу да је најбољи музичар међу цариницима и најбољи цариник међу музичарима, а он додаје да осим музике има и друге пасије

Борис Матринов ради у Сектору за контролу примене царинских прописа Одељења за царинску истрагу. Музици поклања слободно време: пева и свира гитару, а Суботичанима је познат по групи „Доли Бел”, са којом је и летос имао запажен наступ.

– Свирали смо као предгрупа легендарном Бори Ђорђевићу и „Рибљој чорби”. Певао сам пред пет хиљада својих суграђана! То је било испуњење једног давног дечачког сна. Наступао сам још са неколико познатих певача као што су Аки Рахимовски из „Парног ваљка”, Дадо Топић и други – каже Борис, који је већ са десет година имао наступе са гитаром, а са 13 и први бенд.

У музичку школу није ишао, није ни било потребно – од мајке је учио да пева, уз оца да свира на гитари.

–Родитељи раде у просвети. Често на школским забавама заједно наступају, свирају, певају и рецитују. Захвалан сам и професору Воји, који је мени и мојим друговима из бенда пренео основно музичко знање. У то време он је организовао и наше прве свирке по средњим школама. Први наступ био нам је, веровали или не, у Геронтолошком центру у Суботици. Свирали смо на игранки бакама и декама. Имали смо невероватну трему, али су нам предивни слушаоци тада дали преко потребну подршку. Више не свирам са људима из тог првог бенда, али су из тог периода остала велика пријатељства и моја два кумства.

Сада певам са бендом „Доли Бел”, који је врло флексибилан у погледу састава. Основна поставка смо гитариста Филип Смиљанић и ја, а остали чланови се мењају. Наша замисао је била да створимо бенд од људи којима музика није професија већ хоби и задовољство. Зато, како ко има могућности попуни састав по потреби. Свирком из задовољства постигли смо то да је „Доли Бел” данас један од најтраженијих бендова у Суботици. Пошто је то сада хит у граду, наступамо само са две гитаре у такозваној анплагд варијанти – прича наш саговорник.

Репертоар им је углавном домаћа забавна музика, али како воле сву квалитетну музику, када год затреба свирају и староградске песме, севдалинке и добре старе народне песме.

– За наступ се треба припремити и чини нам се да је управо то најлепши део целе приче. Пробе и „скидање” нових песама радимо углавном код мене у стану. Ту имамо потребну опрему, мир, и оно што је за музичаре јако битно добру чашицу и мезе – одаје нам Борис тајни рецепт успеха.

Љубав према музици и слух који је наследио од родитеља пренео је на ћерку Весну, која са шеснаест година свира клавир, учи гитару и, што је за оца најважније, музику схвата слично као и он, како каже цариник – музичар, „као лепоту која ове наше животе на моменат учини идеалним”.

------------------------------------------------------------- 

Распевани баштован

Будући да Борис има и башту, од пре четири године постао је прави баштован.

– То је посебно задовољство. Гајим воће и поврће на такозвани органски начин, без употребе хемикалија, па шта роди… а роди добро. Ове године ми је један суботички хотел откупио сав парадајз, њихов кувар је признао да слађи и укуснији није пробао – поносан је наш домаћин. Уме он и зимницу да припреми, све по реду: од парадајз сока до ракије. А онда узме рекет па на тенис, да се мало рекреира.

----------------------------------------------------------------

Професор на веспи

Слободан Томић и данас, „ко некад у осам”, на свом двоточкашу из 1956. вози прометним београдским улицама, а пре две године у Аустрији је стигао и на 4000 метара надморске висине

Слободан Томић предаје у Центру за стручно образовање Управе царина. Председник је Савеза веспа клуба Србије и један од оснивача Веспа клуба Београд. Скоро сваког јутра на посао, наравно, долази – веспом.

– Нисте се само ви изненадили. Недавно ме зауставио полицајац, па када је видео шта возим и чуо где радим, прокоментарисао је, више за себе: „Ниси баш нешто успео!” – прича наш саговорник, рођени Зрењанинац. Своју прву веспу купио је са 18 година и продао скоро истог дана, да би вратио паре које је позајмио. Тако је почело, а пре 16 година му се остварио сан: у гаражи код познаника нашао је веспу из 1956.

– Када сам чуо тај специфични звук мотора који подсећа на рад млина за кафу знао сам да је моја. Подсетила ме је на време када су се девојке отимале за момке који су имали веспе, као синоним за слободу, возило за романтичне, за лако кретање кроз градску гужву. Платио сам је колико никад више не бих! Да бих се некако оправдао, супрузи Љиљани сам рекао да је то за ћерку Кристину, којој је тада била тек година дана… а ја ћу да возим док она не порасте. Веспа указује на стил живота, она је ствар статуса – објашњава Слободан своју љубав према овом олдтајмеру међу двоточкашима, док пуни лулу дуваном.

Некада, каже, кад је Београд био мањи, све „веспаџије” су се познавале „у душу”, сви су знали шта ко вози, где и са ким излази. Биле су познате и трке, такозвани излазак на „црту” и то између две највеће „породице”: „лубурића” и „змијића”, зависно од тога да ли је мотор сређивао Зоки Лубура или Јоца Змија.  

Иначе, прва веспа је патентирана 1946. и одмах је почела њена серијска производња, до краја исте године произведено је 2.484 комада. Име јој је дао тадашњи директор фабрике Енрико Пјађо, кога је њен звук подсећао на осу. Први модел се изгледом не разликује пуно од данашњих, испричао нам је „професор веспољуб”.

– Бар десетак људи се до сада хвалило да су се Београдом први провозали веспом. Занимљиво је да Бебу Лончар, звезду домаћег филмског хита „Љубав и мода”, управо због филма повезују са веспом, иако она у том филму вози други скутер, НСУ прима, који се једини производио на овим просторима, и то у Вогошћи, крај Сарајева – каже Томић, који вози спортску веспу ГС 150, прву коју су Италијани направили после Другог светског рата, а могла је да развије брзину преко 100 километара на час.

– Моја веспа, као уосталом и свака дама у сличним, пристојним годинама, захтева максималну пажњу и одржавање. У нашем клубу практично нема члана који уз веспу коју вози нема бар још једну у поступку рестаурације. И ја имам веспу 125 из 1954. године која није у возном стању – прича наш саговорник.

Веспа се уписала у класику. Њено име данас је синоним за све скутере, слично као што је џип синоним за сва теренска возила. Популарност „осице” не јењава ни код млађих, због гужве у граду, проблема с паркирањем и скупог горива.

– Моја мезимица троши два до три литра на 100 километара. У резервоар стане девет литара, што ми је довољно за недељу дана вожње – каже председник националног Савеза веспа клубова Србије, члана Светског веспа клуба, са седиштем у Италији, који чини око 40 националних клубова из целог света.

– Учествовали смо и на смотри Светски дани веспе, који је одржан у јуну 2009. године у Аустрији. До местаКарпун веспе смо допремили комбијем, а онда из подножја са 400 метара, на нашим двоточкашима, после пет километара стигли на 4000 метара надморске висине. Био је то доживљај који је надмашио чак и излет у Вршац на бербу грожђа – шеретски нам је дао до знања Томић да су веспини викенди резервисани за излете.