Дипломатија као судбина

Ново време, нови обичаји: политика све више личи на тржне центре –и у њој су, утисак је, популарније стране него домаће фирме. Више је у Београду, ових дана, учесника међународних скупова него присутних на седницама Народне скупштине.

Битефу, Дејвис купу и гостовањима страних музичких звезди, први пут после дужег времена, конкуришу –окупљања многобројних гостујућих политичара и других експерата за интернационалне односе. После скупова о сарадњи са ЕУ, за обележавање јубилеја несврстаних и низа других дипломатских мобилизација, управо је одржан први Београдски безбедносни форум (ББФ) за који би се рекло да је био тематски –најактуелнији.

Последњих седам дана је, наиме, свет био обузет –разним алармима.

Страховало се од репризе терористичких удара на 10.годишњицу удара отетим путничким авионима по Њујорку и Вашингтону, због чега су и овде појачане специфичне мере предострожности, а рашириле су се и стрепње око судбине зоне евра, пољуљане посртањима на њеним „периферијама”, чији би евентуални слом проузроковао још већу глобалну, па и овдашњу, економску драму.

У таквим околностима се ББФ –на коме је у организацији Фонда за политичку изузетност, Европског покрета у Србији и Београдског центра за безбедносну политику, било око 300 учесника, међу којима и 70 пробаних говорника, функционера и експерата, из 25 земаља –посветио сагледавању могућности да овај регион више не буде „буре барута”. Под насловом „Балкан и глобална безбедност: шта нам је заједничко а шта нас разликује”, два дана се истицао значај сарадње у региону из кога је Европска унија добила и нове чланице и кандидате и претенденте за придруживање.

Без изузетка се указивало да је прикључење континенталној заједници најсигурнији пут за излазак региона из историјских странпутица и за зацељивање рана из најновијих ратова. Дискусија се усредсређивала на размену искустава и узајамну подршку, уз евидентирање преосталих искушења.

Конструктивни ток је, на тренутак али далекометно, пресекао овдашњи руски амбасадор Александар Конузин. Издвојио се из публике, с микрофоном заузео простор између ње и групе говорника, да би и једнима и другима замерио да “не воде рачуна” о интересима –Србије.

„Има ли овде Срба”,упитао је прекорно, пребацујући свим домаћинима што „не постављају питања о припремама Кфора и Еулекса да на административне прелазе доведу косовске полицајце и царинике”. Док „неки Срби” имају интересе да Србију ставе “под страну контролу”, сугерисао је, њене интересе бране само „Русија и министар спољних послова (Вук Јеремић) у Савету безбедности УН”.

Пренебрегао је, притом, више битних околности и правила понашања. Прво, скуп није био програмиран, нити надлежан, да се подробно упушта у текуће догађаје, већ је био усредсређен на трагање за дугорочним решењима регионалних изазова. Друго, амбасадор је омаловажио домаћине, доводећи у питање њихову бригу за сопствену земљу, иако је претходно тог дана председник Борис Тадић упозорио да се поменутим збивањима на Косову крше основни принципи међународног система, да могу озбиљно да угрозе мир и стабилност целог региона, и да је једини излаз у дијалогу којим се може доћи до обострано прихватљивог исхода.

Остало је нејасно: да ли је Конузин наступио у своје или у име његове државе? Како год – не ваља.

Претпостављам да разјашњење следи у дискретним разговорима Београд–Москва. Наслућује се да одавде неће бити демарша, иако се на њега помишљало док није превладало, као и неколико пута досад, мишљење да “не треба од комарца правити магарца”.

Примећено је, међутим, да се одмах по крајње неприкладном наступу у Дому Војске, где се одржавао ББФ, руски амбасадор обрео у овдашњем Министарству спољних послова. Такав транспорт је изазвао нагађања о „диференцираном” приступу овдашњим институцијама, али су до мене допрли гласови да је на нову адресу отишао – зарад „претходно заказаног састанка пред седницу Савета безбедности УН” који се, завршио „без закључка”.

Кад се узму у обзир и неки други такозвани појединачни иступи, међу којима су одавде поименце недавно критиковани потези америчког амбасадора Кристофера Дела у Приштини, чини се да све више постајемо полигон за међусобно препуцавање великих сила, које се махом добро међусобно усаглашавају на другим пољима.

Овдашње конференције, као што је био ББФ, за отклањање узрока и последица балканских конфронтација, потврђују да све више схватамо да нам судбина изразито зависи од разних облика, не само званичне, дипломатије. Тим нам је мање и схватљиво и прихватљиво – да професионални дипломата иступа недипломатски.