Заокрет у лету

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 12. децембра – Србија спада у земље о којима се у Вашингтону говори више него што би се то рекло по писању америчких медија. Ових дана се, тако, поприлично причало о догађајима који су утицали на њен садашњи међународни статус, као и о збивањима док је била у оквирима бивше Југославије.

Незваничне верзије садрже и неке необичне "техничке" детаље који доприносе бољем увиду у званичне поступке. Из обавештених кругова се, тако, управо сазнало да је одлука о позиву Србији да се прикључи Партнерству за мир заправо донета – у авиону којим је крајем прошлог месеца шеф Беле куће Џорџ Буш, са сарадницима, путовао на самит НАТО-а у Риги.

Све појединости тог стратешког "заокрета у лету" не могу се сакупити, али се по доступним интерпретацијама може закључити да је одлука о позиву Србији у Партнерство, без условљавања комплетирањем сарадње Београда с Хашким трибуналом, представљала изненађење не само за учеснике самита алијансе него и за многе овдашње функционере.

Додатно програмирано

При поласку из Вашингтона, како се чује, врхунска екипа није имала програмиран такав свој наступ. Била је углавном посвећена припремама за главну тему скупа – додатни ангажман НАТО-а у поново закомпликованом Авганистану.

Током вишечасовног лета преко Атлантика, или после краћег задржавања у Естонији на путу ка главном граду Летоније, Буш је "преломио" – да се Србија, без условљавања на коме се одавде истрајно инсистирало, позове у Партнерство. "Помогао" му је, како се дознаје, разговор са шефом Стејт департмента Кондолизом Рајс, својим саветником за националну безбедност Стивеном Хедлијем и можда још неким сапутником.

Преноси се да је заокрету у приступу Београду допринело неколико фактора. Прво, да је процењено да самит неће дати неке спектакуларне закључке о Авганистану, што се и испоставило, па да треба постићи неки важан резултат изван тог пројекта. Друго, да се условљавање Србији, као и БиХ, показало нецелисходним па да је време да се тамошњим демократским снагама понуди јачање међународног статуса који би их ободрио како у суочавању с локалним изазовима тако и у испуњавању интернационалних обавеза. Треће, да се истакне да се у Србији види савезник Запада и да се тако парира ширењу утицаја Москве која се у процесу решавања статуса Косова и Метохије одавде види као "најближа Београду"…

Неколико дана доцније руски амбасадор у Београду изјавио је да ће његова земља искористити право вета у Савету безбедности УН ако понуђено решење за статус Косова и Метохије не прихвате и Београд и Приштина. Због тога је амерички државни подсекретар Николас Бернс изразио "изненађење", али се чује да је таква најава Русије ипак изазвала "забринутост" Вашингтона.

У сваком случају, остаће запамћена као куриозитет околност да је одлуку о унапређењу односа с једном земљом, Србијом, суперсила дефинисала приликом председничког лета у спољнополитичку мисију другачије намене (НАТО у Авганистану). Хроничарима је то, свакако, занимљива појединост. А можда ће бити и историчарима и стратезима, који су ових дана у Вашингтону одржали састанак, иза затворених врата, поводом сабраних америчких националних обавештајних процена о Југославији, с којих је скинута оцена "поверљиво" за период од 1948. до 1990.

Обимна публикација

Штампана под насловом "Од ‘националног комунизма’ до националног колапса", обимна публикација садржи извештаје главних овдашњих шпијунских организација – ЦИА, Одбрамбене обавештајне агенције, Агенције за националну безбедност, Бироа за обавештајну делатност и истраживања Стејт департмента о збивањима у бившој федерацији, практично од сукоба са Стаљином до надзирања њеног дефинитивног распада. Од учесника скупа се дознаје да ти рапорти "нису непосредно утицали на одлуке врхова Вашингтона према Југославији", већ да су састављани у обављању радних задатака служби, као и да "не откривају ништа нарочито битно што већ није познато, бар експертима". Поједини дискутанти су документу замерили "некомплетност", па и "кашњење за догађајима"… 

Збирка ће, извесно, наћи помне изучаваоце. Ако ни због чега другог, а оно због могућности да се провери (не)тачност овдашњих обавештајних процена о судбини бивше СФРЈ, и из тога, можда, закључи и о дометима ширих стратешких предвиђања САД.

У одељку о "трансформацији Југославије", са ознаком 18. октобар 1990, закључује се, уз остало, да ће та земља "престати да функционише као федерална држава у року од годину дана" и да ће се "највероватније распасти на два дела". Рок се показао тачним, док се теза о "распаду на два дела" заснивала на претпоставци да би Хрватска и Словенија могле да направе свој "конфедерални аранжман са БиХ или без ње". Србија тог доба се карактерише као "укорењена у етатистичку економију, војну традицију и склоност ка јакој централној власти предвођену динамичном личношћу", да не прихвата конфедерализацију федерације, а да "изгледа да тежњу за очувањем јединства српског народа може да оствари само уз ризик грађанског рата"…

Констатује се, такође, да "ни Комунистичка партија ни ЈНА неће бити у стању да одрже федерацију". За обе каже да су "расклимане", а за армију се додаје и да је "престиж изгубила", уз остало, и због "чврсте идентификације с КП"… Процењивало се, те 1990, и да ће кроз две године доћи до "оружане побуне албанске већине на Косову", што се збило  касније, док се за Југославију у целини прогнозирало да ипак неће бити захваћена "потпуним међурепубличким ратом"…

Опречни захтеви

Занимљиво је, такође, да су у то време амерички обавештајци најављивали "захтеве Словенаца, Хрвата и Косовара" да Вашингтон изврши притисак за "поправљање људских права и за самоопредељење". И да су као извештачи изразили очекивање да ће САД "бити увлачене у ужарену арену етничких конфликта и да ће на неки начин одговорити на опречне захтеве свих страна".

Збирка оцена и прогноза америчких обавештајних служби о кретањима у бившој Југославији обимним садржајем превазилази домете новинског приказа. Допринос њеном тумачењу сигурно ће дати пасионирани историчари, а можда и неки други непосредни актери и истраживачи догађаја од 1948. до 1990. на просторима бивше федерације.