Магично место на ком све функционише

Педесетак ђака у три одељења и тројица разредних старешина – то је била Математичка гимназија у првој години постојања и рада, у јесен 1966. када се у школу ишло шест дана у недељи. Рођена је 19. септембра, када је примила прве ђаке. Данас, уважена дама српског просветитељства у раскошној хаљини од ђачких олимпијских медаља из математике, физике, астрономије, информатике... слави 45. рођендан.

Успешне четири и по деценије стецишта блиставих умова биће обележене вечерас приказивањем документарног филма о Математичкој гимназији, представљањем монографије школе и сусретом генерација професора и ученика у 20 сати у Дому омладине.

– Јубилеј ћемо обележити скромно, без ватромета. То остављамо за прославу пола века постојања –најављује Срђан Огњановић, директор Математичке гимназије. Долазак је потврдило око 400 званица, бивших ђака и предавача, сарадника и пријатеља школе. Међу њима биће и некадашњи гимназијалци и олимпијци Математичке који за читаоце „Политике” говоре о кући знања која им је обележила живот.

Др Зоран Каделбург (ученик прве генерације од школске 1966/67. до 1968/69. године) професор на Математичком факултету, председник Друштва математичара Србије и предавач у Математичкој гимназији.

– Наша гимназија је тада почињала од другог разреда. Прве године били смо „подстанари” на другом спрату основне школе која је радила у здању у Улици Народног фронта 37. Наставника је било укупно три, стално запослена. Прва два часа, по стриктном распореду, била је нека математика. Мом одељењу су предавали проф. др Војин Дајовић, идејни творац Математичке, и др Милица Илић-Дајовић. Сва одељења су имала професора и асистента из математичког предмета, готово као на факултету. Данас се тако ради само у „менторским” или најбољим одељењима Математичке. Било нас је мало, генерација се осипала. Плашили су се професори да ће се још ученика исписати, па су нас држали ко мало воде на длану.

Нина Лежаић-Томић (гимназијалка од школске 1977/78. до 1980/81. године) ради у Директорату цивилног ваздухопловства.

– Била је то прва генерација усмереног образовања, али смо прве две године учили по посебном програму Математичке. Професори су нас размазили толико да нам је касније на факултету био проблем да схватимо да има оних који не уважавају мишљење ђака. Од 24 ученика у одељењу било је пет девојака. Огњановић, садашњи директор школе, нама је био разредни. Када је Тито умро били смо трећа година. Сећам се да је разредни ушао у одељење покуњен. Саопштио је разлог националне жалости, и минут касније, као да се ништа није догодило, ведро тражио: „Да проверимо оне задатке што смо јуче радили...” Не могу да заборавим ни повратак у Београд, после десет година живота са породицом у Канади. Мој син је тада стасао за средњу школу. У Математичкој су нас сачекали речима: „Не би ваљало да он упише нашу школу ако није талентован, неће се лепо осећати”. Прошао је пријемни тест, уписао школу, сада завршава трећу годину Електротехничког факултета.

Др Бранислав Цветковић (ђак од школске 1993/94. до 1997/98. године) запослен на Институту за физику и предаје физику у Математичкој гимназији.

– Био сам гимназијалац баш када је уведена пракса да бивши олимпијци Математичке држе додатну наставу такмичарима, што се показало као доста успешно. Чим сам завршио гимназију припремао сам млађе генерације за такмичења. После факултета запослио сам се на Институту за физику и почео да радим као спољни сарадник у Математичкој. У ствари никада нисам изашао из своје средње школе, а не верујем да ћу из ње изаћи до краја радног века. Гимназијских дана сећам се као грозних година хиперинфлације и кризе, када је моја школа била једино место где је човек могао да се истакне знањем и радом. Конкуренција је понекад била преоштра и непримерена. Сада мислим да смо могли више да се дружимо.

Милош Ђорић (ученик од школске 2001/02. до 2005/06. године) професор сарадник у Математичкој и сарадник у настави на Математичком факултету.

– Одувек сам волео математику, желео да будем ђак Математичке, касније сам постао и њен ученик генерације. Та школа је за мене рај. Једино у њој се регенеришем, заборавим на све проблеме. Она је била и остала магично место на којем, неким чудом и упркос препрекама, све функционише. Сада се смејем, а својевремено ми је деловало стравично када смо замало закаснили на државно такмичење из математике – цела екипа талената са директором школе на челу и то јурећи аутобус до Вршца. Каснили смо „само” сат и по времена. Нема много разлике, када погледам одељења којима предајем. Са једнаким жаром, радознало, жељно нових сазнања, та деца гледају у мене и упијају сваки савет, као што сам ја некад.