РАФАЛИ ЗА ДРЖАВУ

О ликвидацији Славка Ћурувије се одавно све зна. Чак и то да неко или нешто помно крије имена његових убица. И мрачне сфере одакле је стигао налог за атентат на српског новинара.
Његов брат Јово већ осам година води борбу са ветрењачама, наилази на чврсте зидове који добро чувају српске луцифере из времена породичних злочина у име Србије. Српско правосуђе и те како је склоно да суди и пресуђује мишљењу, овде је слобода штампе на танкој граници између критичког става и клевете. Новинар који негује своју независност и храброст, мораће да је спута. Иначе му прети банкротство или затвор. Или обоје, па нека бира.

А ипак, Ћурувија је страдао у горим временима, пред лицем инквизицијског закона о штампи. Пред људима који су уништили све што се могло, а себи узели монопол да одређују другима шта је то родољубље. И пред тајним службама, чија је моћ неизбежно у областима мистерије.

Зато је Јово Ћурувија прозвао оне политичке иконе, чије су биографије на разне начине везане за зло из ′99. Неки су јавно ликовали кад је Славко убијен. Та врста просташтва оцењена је само као типична кореографија српског политичког фолклора. Један је био "министар истине", и свакодневно слао параполицију у "Дневни телеграф". Такви људи данас говоре како је време за промене у Србији, дакле да су настале околности кад би могли да се врате тамо где су већ били пре осам година.

У правосуђу су и часне судије које су немилосрдно спроводиле инквизицијске законе и уредбе. А ти папири су били суровија верзија чувеног Закона о заштити државе.

Министар информисања је тада затворио Србију маниром Енвера Хоџе: Забранио је слушање страних радио-станица, посебно "Гласа Америке". И то тако што је онемогућио преношење таквих програма, под сировим претњама којима је било тешко одолети.

На све то нас је, у једном (оправдано) емотивном наступу подсетио Јово Ћурувија. Зато што је овдашњи свет склон да брзо заборавља и радо се приклања повратку циничне, тоталитарне, половне демагогије. И зато што се помно чува део система који је и убио Ћурувију. То велико парче најгоре прошлости пазе оне силе које су отуда и дошле. И овде им нико ништа није могао. А ни хтео.

Другачије је тешко објаснити тај опаки српски рашомон. Ако је Славко Ћурувија жртва фамилије која је тада била организована као држава, шта се то догађа данас? Кога и од кога "надлежни органи" чувају, врло брижљиво заташкавајући велики злочин. Можда се неко нада да ће све то избледети, па да време меље све, и људе и њихова сећања.

И ево сада пред нама поново Душана Михајловића, човека који је довољно често био јунак ове рубрике. Ако више није министар, па сади паприке око Ваљева и пише сећања на Повлену, зна ли ко је убио Ћурувију? Још као министар је рекао да зна, али не сме да каже. Склон сам да разумем сваки страх, али то буде па прође, а Душан и те како ћути, њега ништа што ухвати више не пушта. Ваљда га те приказе препадају сваку ноћ. Ако га јако притегне савест, мораће једном, макар под старе дане и да преломи.

Но, тешко је веровати да је сва нада у истину о злочину очекивање да Душан са Повлена постане глагољив. Можда нам недостаје само мало колективне храбрости, она врста јавног притиска пред којом се "надлежни органи" не могу одбранити игнорисањем. Ево, већ годинама држава кубури са тајним службама. Оне (службе) нису допустиле, а и неће радо, да се било ко меша у њихов посао. Тајна је чиме се све оне баве, кога пазе и од кога. Ко им даје задатке и када подносе извештаје.

Све информације о томе шта раде, могу се добити само од служби. Оно што је било најгоре у њиховој историји, лако се може образложити "у име народа". Тако и смакнућа која носе тајни печат државе: убијање виђенијих Срба из чисто патриотских разлога. Тако Стамболић, тако Ибарска. Па и Ћурувија, коме је изгледа пресуђено у наставку инквизицијског похода на слободно, другачије мишљење.

Ревносни атентатори и плаћене убице сејали су страх по Србији. Ништа од тога није разјашњено, јер је породица са ударничким еланом убијала своје непријатеље. А њих је било све више, па су убице морале да добију и исказнице ДБ, као посебно важни трудбеници. На Ускрс ′99. окончана је дуго планирана акција "ескадрона смрти", једна манијачка мешавина политичког атентата, убиства из беса и мржње, показивање моћи, сурово кажњавање "издајника" усред бомбардовања.

Можда никоме од "надлежних" још није просто да саопшти истину. Јер она би можда додатно урушила мит о вођи и његовој газдарици, померила позицију чувара поретка ка претешком злочину. Ћутање значи оно што је већ рекао Јово Ћурувија: да су омутавили они који су и тада и данас били на истим местима. Или су данас чак и на бољим. За њих је један велики новинар био само обична сметња, ништа више. Ту нема грешке, и они је никада неће признати.

И због тога је тешко издвојити злочинца из тако мрачне приче. Неки су мртви. Неки су побегли. Али, многи су још међу нама. И у службама и у судовима.

На слободи су и људи који су пратили Ћурувију на Ускрс ′99. А то значи само ово: они су чували државу. Тако знају, тако раде. Могли су онда, што не би могли и сада?