RAFALI ZA DRŽAVU

O likvidaciji Slavka Ćuruvije se odavno sve zna. Čak i to da neko ili nešto pomno krije imena njegovih ubica. I mračne sfere odakle je stigao nalog za atentat na srpskog novinara.
Njegov brat Jovo već osam godina vodi borbu sa vetrenjačama, nailazi na čvrste zidove koji dobro čuvaju srpske lucifere iz vremena porodičnih zločina u ime Srbije. Srpsko pravosuđe i te kako je sklono da sudi i presuđuje mišljenju, ovde je sloboda štampe na tankoj granici između kritičkog stava i klevete. Novinar koji neguje svoju nezavisnost i hrabrost, moraće da je sputa. Inače mu preti bankrotstvo ili zatvor. Ili oboje, pa neka bira.

A ipak, Ćuruvija je stradao u gorim vremenima, pred licem inkvizicijskog zakona o štampi. Pred ljudima koji su uništili sve što se moglo, a sebi uzeli monopol da određuju drugima šta je to rodoljublje. I pred tajnim službama, čija je moć neizbežno u oblastima misterije.

Zato je Jovo Ćuruvija prozvao one političke ikone, čije su biografije na razne načine vezane za zlo iz ′99. Neki su javno likovali kad je Slavko ubijen. Ta vrsta prostaštva ocenjena je samo kao tipična koreografija srpskog političkog folklora. Jedan je bio "ministar istine", i svakodnevno slao parapoliciju u "Dnevni telegraf". Takvi ljudi danas govore kako je vreme za promene u Srbiji, dakle da su nastale okolnosti kad bi mogli da se vrate tamo gde su već bili pre osam godina.

U pravosuđu su i časne sudije koje su nemilosrdno sprovodile inkvizicijske zakone i uredbe. A ti papiri su bili surovija verzija čuvenog Zakona o zaštiti države.

Ministar informisanja je tada zatvorio Srbiju manirom Envera Hodže: Zabranio je slušanje stranih radio-stanica, posebno "Glasa Amerike". I to tako što je onemogućio prenošenje takvih programa, pod sirovim pretnjama kojima je bilo teško odoleti.

Na sve to nas je, u jednom (opravdano) emotivnom nastupu podsetio Jovo Ćuruvija. Zato što je ovdašnji svet sklon da brzo zaboravlja i rado se priklanja povratku cinične, totalitarne, polovne demagogije. I zato što se pomno čuva deo sistema koji je i ubio Ćuruviju. To veliko parče najgore prošlosti paze one sile koje su otuda i došle. I ovde im niko ništa nije mogao. A ni hteo.

Drugačije je teško objasniti taj opaki srpski rašomon. Ako je Slavko Ćuruvija žrtva familije koja je tada bila organizovana kao država, šta se to događa danas? Koga i od koga "nadležni organi" čuvaju, vrlo brižljivo zataškavajući veliki zločin. Možda se neko nada da će sve to izbledeti, pa da vreme melje sve, i ljude i njihova sećanja.

I evo sada pred nama ponovo Dušana Mihajlovića, čoveka koji je dovoljno često bio junak ove rubrike. Ako više nije ministar, pa sadi paprike oko Valjeva i piše sećanja na Povlenu, zna li ko je ubio Ćuruviju? Još kao ministar je rekao da zna, ali ne sme da kaže. Sklon sam da razumem svaki strah, ali to bude pa prođe, a Dušan i te kako ćuti, njega ništa što uhvati više ne pušta. Valjda ga te prikaze prepadaju svaku noć. Ako ga jako pritegne savest, moraće jednom, makar pod stare dane i da prelomi.

No, teško je verovati da je sva nada u istinu o zločinu očekivanje da Dušan sa Povlena postane glagoljiv. Možda nam nedostaje samo malo kolektivne hrabrosti, ona vrsta javnog pritiska pred kojom se "nadležni organi" ne mogu odbraniti ignorisanjem. Evo, već godinama država kuburi sa tajnim službama. One (službe) nisu dopustile, a i neće rado, da se bilo ko meša u njihov posao. Tajna je čime se sve one bave, koga paze i od koga. Ko im daje zadatke i kada podnose izveštaje.

Sve informacije o tome šta rade, mogu se dobiti samo od službi. Ono što je bilo najgore u njihovoj istoriji, lako se može obrazložiti "u ime naroda". Tako i smaknuća koja nose tajni pečat države: ubijanje viđenijih Srba iz čisto patriotskih razloga. Tako Stambolić, tako Ibarska. Pa i Ćuruvija, kome je izgleda presuđeno u nastavku inkvizicijskog pohoda na slobodno, drugačije mišljenje.

Revnosni atentatori i plaćene ubice sejali su strah po Srbiji. Ništa od toga nije razjašnjeno, jer je porodica sa udarničkim elanom ubijala svoje neprijatelje. A njih je bilo sve više, pa su ubice morale da dobiju i iskaznice DB, kao posebno važni trudbenici. Na Uskrs ′99. okončana je dugo planirana akcija "eskadrona smrti", jedna manijačka mešavina političkog atentata, ubistva iz besa i mržnje, pokazivanje moći, surovo kažnjavanje "izdajnika" usred bombardovanja.

Možda nikome od "nadležnih" još nije prosto da saopšti istinu. Jer ona bi možda dodatno urušila mit o vođi i njegovoj gazdarici, pomerila poziciju čuvara poretka ka preteškom zločinu. Ćutanje znači ono što je već rekao Jovo Ćuruvija: da su omutavili oni koji su i tada i danas bili na istim mestima. Ili su danas čak i na boljim. Za njih je jedan veliki novinar bio samo obična smetnja, ništa više. Tu nema greške, i oni je nikada neće priznati.

I zbog toga je teško izdvojiti zločinca iz tako mračne priče. Neki su mrtvi. Neki su pobegli. Ali, mnogi su još među nama. I u službama i u sudovima.

Na slobodi su i ljudi koji su pratili Ćuruviju na Uskrs ′99. A to znači samo ovo: oni su čuvali državu. Tako znaju, tako rade. Mogli su onda, što ne bi mogli i sada?