Индустрија немоћи

По једним мерилима Србија је већ високоразвијена земља. Више од 70 одсто њеног бруто домаћег производа ствара се у такозваним терцијарним делатностима – финансијске, саобраћајне, трговинске и друге услуге. Бели оковратници гордо марширају.

С друге стране, како упозорише стручњаци на састанку у Народној банци Србије на тему „Зашто нас је толико незапослених”, Србија је са 17 одсто индустријских радника у односу на укупан број запослених, око 1,7 милиона, у рангу најнеразвијенијих афричких држава. Плаве мантиле више нема ко да обуче.

У индустрији, окосници сваког здравог развоја и извоза, ради сваки 24 запослени у Србији или нешто више од 301.452 радника. У развијеној Европи, којој тако здушно тежимо, тај просек иде и до 50 одсто.

Србија је, да останемо још мало на ова два податка, у прошлој деценији, чак и с редуцираним статистичким стопама БДП-а, имала какав-такав развој. Али, чега? Неразменљивих добара. Услуга. Наше мобилне, саобраћајне, бирократске, финансијске, трговинске и друге услуге не можемо да извеземо. Нико их неће, нити су коме потребне, јер их сви имају и нису предмет међународне размене, али њихов допринос националном колачу се уредно књижи и ова земља на основу њих троши тај део новостворене вредности. А како? Па, преко државе. Трошећи и оно што нема, држава постаје најсигурнији и најуреднији послодавац. Тако у нашем јавном сектору (школство, здравство, судство, полиција, војска…) плату прима сваког месеца 535.000 људи. Ту је и око 118.000 државних чиновника.

Пре две деценије Србија је имала више од милиона радника. А онда је кренуо слом – распад СФРЈ, хиперинфлација, ратови, санкције… а потом и брутално НАТО бомбардовање 1999. Од 2001, почиње привредни, али не и индустријски опоравак, јер смо са „о рук” приватизацијом продали све што је вредело, али не да би фабрике радиле и производиле, већ да би се трговало некретнинама.

Некадашњи индустријски градови Србије, од Ниша, Крушевца, Краљева, Ваљева, Крагујевца, Зрењанина, Врбаса, Сремске Митровице, Суботице… па и Београд. Дошло је до праве деиндустријализације.

Истину говорећи, за неке фабрике, „беле слонове социјализма”, није штета што их нема, али је наша мука што на њихово место нису дошле нове, савремене и извозне индустрије. Нисмо умели да привучемо стране инвеститоре да то учине за своје паре, а за наш рачун, попут Словачке, Чешке, па и Пољске. И сада смо ту где смо. Нигде.

У никада већој беспарици и безидејности копрцамо се у правој индустрији немоћи јер што год би да произведемо то већ неко други ради боље и јефтиније од нас, а ми се уљујкујемо флоскулом како је пољопривреда наша развојна шанса. Већ се чују гласови о потреби супституције увоза. Звучи познато. Као да смо у седамдесетим годинама прошлог века. Онда када је на једног пензионера долазило 3,6 до 4,2 запослена. Ах, да. То су нека друга времена.