Живео живот и револуција

Сан Себастијан–Да је неко којим случајем синоћ начинио снимак из ваздуха, забележио би несвакидашњи призор огромне масе људи који су распоређени по начичканим и језички различитим кружоцима гласно жагорили надјачавајући једни друге, затвoривши пролаз свима на старој градској улици испред Театра Принсипал у којем се одржавају ноћне новинарске пројекције.

Никоме се дуго, из ове загушљиве масе, није одлазило. Ваљало је до детаља, оном поред себе, испричати сопствени утисак после управо виђеног шпанског филма „Успавани глас” Бенита Замбрана. Ваљало је чути шта о филму и о теми којом се бави, мисле они што са тобом стоје у насумично формираном кругу. Треба чути и Шпанце, јер се њих овај снажан и емотиван филм највише дотиче. И тако, дубоко у ноћ.

Нови филм Бенита Замбрана, који је својевремено са својим дебитантским филмом „Сам” (1990) направио бум освојивши награде у Берлину, Хавани, Токиjу као и пет награда „Гоја”, настао је према истоименом истинитом роману-бестселеру Дулће Чакон (преминула је 2003. у 49. години, убрзо после објављивања књиге), у којем је ауторка нежним и умереним гласом, ни сентименталним ни мелодрамским, испричала сведочанство о женама које су изгубиле рат, завршиле у Франковом затвору трпећи незамисливе садистичке тортуре и злочине о којима су морале да ћуте уколико су уопште имале срећу да их преживе. Њихова тишина, њихов успавани глас пробуђен је појавом ове књиге која је у Шпанији имала огроман успех, а појачан је поново после толико година Замбрановим филмом у којем је редитељ потписан и као косценариста.

И Чаконин роман и Замбранов филм епохе, почињу 1939. године на крају Шпанског грађанског рата, призорима у мадридском затвору Вентас у којем измучене, смрзнуте и гладне жене свих годишта оптужене за придруживање побуни и подршку републиканцима, у потпуној неизвесности чекају да ли ће чути своје име приликом прозивке за излазак пред ноћни стрељачки вод, који сеје смрт без суђења. Међу њима је и трудница Хортенсија (сјајна Инма Куеста), чији је супруг побегао у брда да би се придружио герилским борбама које су се водиле и након већ очигледне победе фалангиста. Једина веза са спољним светом је њена аполитична млађа сестра, плавоока Пепита (изванредна Марија Леон) која је обилази сваки дан доносећи храну, одећу и вести.

Управо кроз Пепитине искрене и дубоко наивне очи предочена су сва болна шпанска сећања, па и ауторов поглед на мучан и бедан период у новијој шпанској историји – на четрдесетогодишњу диктатуру генерала Франка и његове клике која је сејала смрт, копала масовне необележене гробнице и заговарала освету сваком ко је мислио другачије и одбијао да живи у тишини, а све то деценијама наочиглед слабовиде демократске Европе.

Овај наративно чврсто постављен, изврсно снимљен и још боље глумљен филм никога не оставља равнодушним, чак ни конзервативце и десничаре, јер без патетике игра на чисту људску емоцију. Уз то, дира и у старе шпанске ране, никад истински зацељене иако је прошло готово осам деценија од када је земља била дубоко расцепљена и у крви. Сведоци ових догађаја данас су веома стари, њихова деца су средовечна, а њихови унуци расту а да су једва чули за генералисимуса Франциска Франка.

Многи Шпанци би да ово забораве. За њих је заморно да слушају оне који упорно траже правду за жртве Франковог режима. На питање зашто се коначно не ископају масовне гробнице и не идентификују анонимне жртве, зашто да се коначно не сазна где је гроб Гарсије Лорке, припадници конзервативне Шпаније ће најрађе одговорити: „На то не вреди трошити енергију” (као што је то својевремено британском „Индепенденту” одговорила мадридска градска већница Ана Ботеља). Други ће спремно додати да је било злочина на обе стране и да је довољно да се све опрости и заборави. Међутим, мало ко ће бити спреман да отворено прича о жртвама које су поднели чланови породица револуционара, како су политичке дискусије вођене шапатом ућуткиване за столом, замрзавали дисиденти из круга породице, како се живело у сталном страху од сопствене сенке и није веровало никоме, чак ни себи.

Синоћ се после пројекције филма „Успавани глас” није шапутало. Напротив, глас је био снажан. Чула су се и многа сећања на трагедије у сопственим породицама, сведочанства о томе да се Шпанија још није помирила са својом прошлошћу. Из многих занимљивих прича које сам синоћ чула, издвајам и ову.

Сама списатељица Дулће Чакон која је одрасла у аристократској, десничарској породици, својевремено је за „Ел паис” изјавила да је „одрасла слушајући само једну верзију рата, али да је одувек била свесна да постоји и друга страна приче”. Њено упорно трагање за другом страном истине довело ју је до страшних, истинитих животних прича од којих су многе биле сувише бруталне да би их дословце пренела у роман. „То што сада читате, умекшана је верзија. Моја нарација је фиктивна, али су догађаји стварни, баш као што је стварна моја жеља да се суочим са срамотом”, изјавила је Чакон.