Балкан као ријалити-шоу

Промена система је обављена са хепиендом.

После дугог ишчекивања стигао је и Џо Бајден, потпредседник Сједињених Америчких Држава.

Проверена је чак и канализациона мрежа важнијих београдских улица, у сливницима су чучали полицајци. Многи су у недоумици чачкали носеве, нису могли разумети зашто треба толико бринути о неком кога смо десет година непрестано кудили. Стражарећи у смрдљивој канализацији призивали су у сећање холивудске глумице. Софију Лорен, Елизабет Тејлор, Ђину Лолобриђиду, које су се с Титом возикале у фијакеру и лимузини на Брионима. Виђали су их још као деца, у биоскопу, све те секси глумице. И завидели другу Титу што може да буде у њиховом друштву. Елизабет Тејлор и Мерилин Монро – то је права Америка, а не овај Бајден, којег мора, чамећи у смрдљивој канализацији, да чува.

Бајден је пак са широким холивудским осмехом поздравио београдске политичаре који су се на дочеку појавили у оделима, дакако, према најновијој италијанској моди. Нека види Амер да смо већи Европљани од Немаца и Француза. После извесних натезања и погађања уследила је свечана вечера на којој је потпредседник високо дигао чашу, па се куцнуо и са српским тајкуном који је свој први милион стекао у ратним годинама, за време Милошевићеве власти и којем је дуго био забрањен улазак на територију Сједињених Америчких Држава.

Тако је окончана плишана револуција. Бајден и тајкун су учтиво климнули један другом главом, куцнули се чашама, а на улицама су се, један поред другог, нашли билборди кока-коле и Ратка Младића који је поштован као национални херој.

Некадашња опозициона интелигенција деловала је као сироче, на симпозијуме сад већ одлазе министри и државни секретари који се срдачно грле са својим западним колегама. Дуго стежу један другом руке, смешкају се у камере, праве се као да је све у најбољем реду. Испоставило се да је демократија подношљива, треба само умети с њом. Они који су пре две деценије наивно сањали о слободи, остадоше без Великог Непријатеља – имали су осећај као да су се ушетали у замку слободе. Застрашено су устукнули, ућутали, њихова критика је све више губила оштрину. Нису хтели овакав капитализам, али ипак не негодују, како их не би оптужили за носталгију за социјализмом. Још би се показало да су они последњи, тајни комунисти или либерали, јер је и та реч постала псовка, попут комунизма.

Тршћански конобар, мој земљак, добро је увежбао средњоевропске манире, постали смо сви као он. Смешкамо се са средњоевропском елеганцијом, отмено се клањајући поздрављамо из далека пристиглог госта, лаганим плесним корацима водимо га до унапред резервисаног стола. Понашамо се учтиво, ненаметљиво, и уздржавамо се од сваког вида фамилијарности. У средњоевропским кафеима послужујемо госте у беспрекорно белим рукавицама, док у потаји сањаримо о браћи Русима и о Путину. И књижевност се сасвим упитомила. Лако, такорећи из зглоба, безбрижно исписујемо своја дела, као да у Паризу живимо свој нехајни живот.

Средњоисточни Европљани су, полагано, у својој слободи, изгубили идентитет. Успомена на њега понекад избије из најдубље утробе, али морамо је затајити, или се правити као да је реч о безазленој туристичкој атракцији. Њујоршкој, лондонској, берлинској и париској господи понекад се допадну наше балканске егзотичности, радо ће погледати понеку нумеру, неки Кустуричин филм, на пример. Париске даме у тим приликама тихо врисну, ах, како је само чудесан, егзотичан овај свет. Да бисмо им угодили, стављамо на своја лица балканску маску, ратничким бојама украшену копију нашег правог лица, и изводимо им игроказ балканске историје. Све је то, међутим, само кокетовање, пука забава, задовољавање носталгије салонских глобалиста за фолклором. На њихов захтев понекад им сервирамо нешто и од тога. Боље да тапшу таквим стварима, него да завирују шта се дешава у стварности. Није требало дуго чекати па да се уместо имагинарне средње Европе и Балкана појави право лице, оно које смо првобитно најрадије прикривали. Лице које речито говори о томе да нације и државе сумњичаво или непријатељски одмеравају једни друге, док из њих елементарном снагом избија национализам и популизам. Ово поднебље се с таквом жестином окренуло удесно да су га заболела крста, јер је наумило да се смести десније и од Запада.

Слобода нас је разоткрила, оголила. Оно друго лице, скривено иза црта прилагођених маски, оно лице, дакле, које је комунизам силом, диктаторским методама прикрио, наше илузије и идеали су нашминкали замишљеном средњом Европом. Средњоевропски сан, онај који су просањали Кундера, Конрад и Магрис, наједном се распршио. Распршиле су се и илузије. Испоставило се да смо само фалсификовали сопствене биографије, иначе, све је остало по старом. Очеви су се одрекли своје прошлости, синови су се пак одрекли очева. И сад тапкамо у месту са својим изгубљеним илузијама. Више се одговорност не може свалити ни на социјализам који у мукама одумире, нити на совјетску империју која је наводно отела средњу Европу. Осванула је слобода, стигосмо до најтеже етапе пута, на којој смо се суочили сами са собом. Жмиркаво зуримо у огледало, у одраз сопственог лика. Тапкамо у месту, не боримо се више ни против комунистичке диктатуре, нити за слободу. Слободни смо – признајемо с извесном средњоисточноевропском иронијом, пошто знамо да је и наша слобода тек својеврсна маска. Нека живи слобода која не вреди ништа! Нека живи слобода, доле једнакост! Доле једнакост, доле братство! Стењемо под теретом слободе. Злопатимо се под слободом. Цвилимо, али зато и надаље лаганим плесним корацима сервирамо еспресо у великом средњоисточноевропском кафеу, као мој земљак у тршћанском Сан Марку. Средња Европа и Балкан су се отарасили својих окова, а заједно с њима изгубили су и своју судбину. Кад би људи чули причу о немачком пуковнику и о Владимиру, пукли би од смеха. Измишљена прича, рекли би и одмахнули, јер више верују телевизијским ријалити шоу емисијама него свакодневном животу. Тако је од средње Европе и од Балкана настала – серија ријалитија.

Одломак из нове књиге есеја „Приче из доњих предела“, у преводу Арпада Вицка (Цензура, Нови Сад, 2011.)