Нераздвојивост историје и приче

Билећа – У Дому културе у Билећи, тринаесте Ћоровићеве сусрете писаца и историчара отворили су својим беседама академик Светозар Кољевић и Никола Асановић, председник „Просвјете“ у Билећи, а изложбу слика Хаџи Бранка Никитовића Никола Кусовац. Округли сто био је посвећен књижевном делу Драгослава Михаиловића.

У уводном слову, Јован Делић је рекао да је реч о писцу превратнику, који поставља књижевне међе. Мисли, пре свега, на књигу „Фреде, лаку ноћ“ (1967). Михаиловић нема почетничку књигу. Он је у српску књижевност улетео као ђуле. Изузетне су и књиге: „Кад су цветале тикве“ и „Петријин венац“. Као писац, подсетио је Делић, појавио се у Новом Саду, где су му објављене прве две књиге, уз велику подршку Александра Тишме. Роман „Кад су цветале тикве“, истиче Светозар Кољевић, актуелне су и данас због „бескрајног круга насиља“, које светом влада и сада.

Милисав Савић говорио је о томе колико је данас проза Драгослава Михаиловића жива и шта она значи, јер време јој не иде наруку. Данас је у моди књижевност која је схваћена као игра, као заводљива конструкција маште, а Михаиловићева проза бави се моралним питањима. Помињати данас савест – није модерно. Та је реч, готово, заборављена. Ово је време есејистичког дискурса, а Михаиловићеве приче инсистирају на заводљивости приповедања. Без приповедања, хтели ми то или не, нема прозе. Савић се не брине за будућност Михаиловићевог дела, јер оно поседује квалитет и не подлеже књижевним модама.

Када се у српској књижевности, с књигом „Фреде, лаку ноћ“, појавио Драгослав Михаиловић, то није био тихи, стидљиви улазак, истиче Радослав Братић, већ је бануо свом силином, уздрмавши сувоњави и заморни естетизам и конструктивизам прозе тога доба. Михаиловић је писац чија се рука мајсторски поиграва са свим што дотакне. Он као човек и писац има све: и дар, и патњу, и умеће, а зна све то да употреби и упосли.

Извесно је, примећује Мирослав Тохољ, да су Михаиловићева „голооточка стварност“ и његова „стварносна проза“ два лица стварности једне епохе. Документарна вредност синтезе о Голом отоку упућује на веродостојност Михаиловићеве уметничке фикције, баш онолико колико и уметничка фикција оверава „ђаволску снагу“ чињеница. А ту смо опет на почетку: нераздвојивости историје и приче.

Мићо Цвијетић је указао на заборављену, скрајнуту Михаиловићеву књигу „Црвено и плаво“, коју је објавио НИН пре једне деценије. Наслов је добила према истоименој беседи коју је Михаиловић одржао управо у Билећи, када је 1998. године добио награду „Светозар Ћоровић“. Михаиловић, неугодан сведок, без длаке на језику, књижевно релевантно и критички убојито, промишља ову, по много чему, трагичну епоху и њене главне актере.

Драгослав Михаиловић, мада аутор четири драмска текста, наглашава Бранко Брђанин Бајовић, није превасходно драматичар, иако је написао једну од најважнијих српских драма друге половине 20. века – „Кад су цветале тикве“. То јесте роман, али јесте и драма, јер тек после позоришне представе „Тикве“ су постале „оне Тикве“, позоришна представа која је увелико променила српско (тада југословенско, социјалистичко, титовско) позориште.

Роман „Злотвори“, каже Слободан Владушић, не може се протумачити. Отпор који овај роман пружа тумачењу није, као што би се на први поглед могло претпоставити, утемељен на херметичности текста, већ, сасвим супротно, на доминацији очигледности. И Јелена Перић говорила је о Михаиловићевој драми „Кад су цветале тикве“. Директном „акцијом“ маршала лично, после само шест извођења, подсетила је, представа је забрањена и скинута с репертоара. Те, 1969. године, забрањени су и филмови Живојина Павловића „Заседа“ и Желимира Жилника „Рани радови“, као и представа Александра Поповића „Друга врата лево“.

О Михаиловићевом делу говорили су и Мирољуб Јоковић, Радмила Поповић, Ранко Поповић, Душко Певуља...

О Бранку Милановићу, недавно преминулом професору, једном од оснивача Ћоровићевих сусрета писаца и историчара, говорили су: Светозар Кољевић, Никола Асановић, Јован Делић, Ранко Поповић, Бранко Брђанин Бајовић, Мирослав Тохољ и Душко Певуља.

Награда „Светозар Ћоровић“ уручена је Мирославу Тохољу за роман „Звона за Тројицу“ (СKЗ).

У Гацку, одржан је округли сто на тему: „Херцеговина под аустроугарском окупацијом 1878–1918“. Награда „Владимир Ћоровић“, у Парохијском дому у Гацку, уручена је академику Љубомиру Максимовићу, за животно дело.

Овогодишњи Ћоровићеви сусрети писаца и историчара завршавају се сутра „књижевним часом” на Богословском факултету у Фочи.

Зоран Радисављевић