Село из којег нико не жели да оде

РЕЉИНАЦ ИСПОД ЈАСТРЕПЦА – На великој тераси пред продавницом у Шумаровцу окупљају се стари и млади. Милијана Лепојевић, власница продавнице, трчкара од касе до терасе, услужује, кува кафе за познанике, укључује се у приче неколико старијих што греју леђа на сунцу и сећају се шта је некад било. Милијана рече да је све оставила у Прокупљу и дошла овамо где је рођена. И није она једина која се враћа, мало их је и који су се уопште селили.

– Ово је – каже – део села Рељинца, зову га Горња мала. Видите онај цер, све је некад ово била шума, па су искрчили и населили се, пошто им је доле у Доњој мали било тесно. Отуда име Шумаровац.

Уто ето једног бркајлије на трактору, стаје тик уз терасу. Рече да се зове Радивоје Живковић.

– Само у овом засеоку у око 90 кућа има скоро стотину деце од једне до 15 година. Нема куће у којој нема младих, а скоро свака има трактор. Одавде се нико не сели. Ето, мој син је шумар чак у Житорађи, али не напушта кућу и имање. Узимамо и у закуп, накупи се десетак хектара. Не живи се лоше, може све да се прода. Ми сваштаримо: пшеница, кукуруз, стока и воће. Воће и стока нарочито нам дају приход. Нема домаћинства без засада вишања и јабука. Поред Јоловићеве млекаре "Јастрепчанка", која снабдева пола Прокупља, долазе овамо и други откупљивачи млека. наш сир, а богами и ракија, чувени су надалеко – прича Живковић који рече да има сина, снају, два унука и сви су ту, у једној кући. Старији се унук ту скоро оженио и остао овде.

Водећи унучицу, Младенка Стојиљковић се прикључује разговору. Вели да је и њена кућа пуна младих: она и њен муж Светислав имају четворо унучади. Сви живе искључиво од земље. Они предају млеко, имају неколико хектара вишања, виноград, свиње, краве, телад...

Помало несигурним кораком прилази и Велимир Стојиљковић коме је, рече, деведесет друга година. Припали цигарету, ослони се на Радивојев трактор и прослови само неколико реченица. – Није лоше – рече. – Иде се још помало. Имам два сина, снаје, унуке и праунуке, све живо и здраво – опрости се и оде полако путем према брду.

Отуда стиже млад човек и, не излазећи из аута, добацује пошалице онима на тераси. Они га питају кад ће да дотера дрва из планине, кажу нам да му је то главни посао. Са шумарима, рече, добро стоји, још нема ни једну пријаву.

За све то време, као да дремуцка, разговор слуша Драгољуб Милошевић, ослоњен на штап. Вели да је он имање предао ћерки и зету, али још не може да седи беспослен, иако су године стигле. – Добро сте чули – вели – наши Рељинчани покуповаше или узеше под најам цело поље у суседном селу Југовцу, а почели су, богме, да узимају и у Пашинцу, Булатовцу... То су околна села из којих је народ отишао у градове, па су остали само старци или празне куће.

Наиђе, затим, Мирко Јоксимовић, млађи човек из Југовца. Вели да је радио у фабрици, али остао без посла као многи. Шали се са Драгољубом: – Вратићемо ми нашу земљу. Код вас у Рељинцу рађају се само женска деца, а код нас мушка. Све ће снајке да нам донесу у мираз то што ви сада купујете.

Драгољуб му одговара да је југовачка земља некад била рељинска утрина, па су ови досељеници искрчили. Рељинац је, иначе, старо село које се помиње још од средњег века. Стиже и аутобус. Из њега излази права мала река дечака и девојчица, средњошколаца који се враћају из Прокупља. Они се уклапају у велику групу деце и одраслих, окупљених пред тек отвореном "малом школом". Овде је у предшколско ове године пошло деветнаесторо деце, доле у четвороразредној школи је четрдесеторо, са два учитеља.

Шта је то што ове људе држи у свом селу, питамо. Већина слеже раменима. Горе, као најлепша кулиса на позорници, плави се масив Јастрепца. До тамо је мање од десет километара. До града је 15. Је ли то златна средина?