Радничка класа иде у рај

Крагујевац – Изложба вајара Мрђана Бајића, професора на Факултету ликовних уметности у Београду, отворена прексиноћ у Галерији „Рима”, привукла је велики број посетилаца, а скулптура „Радничка класа иде у рај”, као њен средишни сегмент, испровоцирала је житеље „српског Детроита”, натерала да се подсете како је било некад и запитају може ли „Фијат”, тај мастодонт западног капитализма, поново да пробуди наду у „пролетерима” које је десетогодишња транзиција добрано гурнула у очај.

Због својих димензија, скулптура је изложена испред галерије, у улици Бранка Радичевића, у срцу Крагујевца. „Фића” носи велики „сандук за селидбу”, а један пролазник се чуди и каже: „Ма, ово је немогуће, то је мали ауто“. „Јесте мали, али ко је знао могао је са женском у 39 положаја”, добацује други.

Мрђану Бајићу су занимљиви овакви коментари. Има, каже, потребу за комуникацијом са ширим кругом људи. „Они који професионално посећује галерије, тај круг је затворен, уморан, тром и досадан.”

– Сви смо ми део изневерене радничке класе. Имали смо фабрику која је функционисала, којом нисмо знали економски да господаримо, јер су нас занимале велике идеје, „велике Србије”, велике... И сада то више није „Застава“, него „Фијат“. Значи, враћено је тамо где јесте, са добром надом да ће други умети да господаре нама онако како ми сами нисмо успели са собом – каже Бајић за наш лист.

Ова скулптура требало је да буде изложена у Торину 2008. године. Није дошло до тога, „фића“ је морао бити замењен „бициклима Виторија де Сике“, каже професор Бајић.

Изложбу нашег признатог вајара у Крагујевцу отворила је историчарка уметности Лидија Мереник, професорка на Одељењу за историју уметности на Филозофском факултету у Београду. „Вероватно да од Крагујевца нема бољег места да се реализује други гиганто-асамблаж из серије ’Радничка класа путује у рај’”, наводи она у тексту „Нове скулптотектуре Мрђана Бајића“.

После сажетог описа настанка и развоја „италијанског послератног чуда економичности”, професорка Мереник каже:

„Иако предвиђен за превоз омањих путника на кратким релацијама, фићом су читаве фамилије (са коферима, стринама и лонцем пуњених паприка за успут) путовале у посету рођацима на други крај земље. Куповина фиће је шездесетих година био догађај раван рођењу или смртном случају у породици... Када се запитам шта то у кутијама стоички тегли Мрђанов фића, знам да тегли све наде и срећу ослобођеног народа потрошача, оптимизам социјалистичке заједнице, дечју радост, време када он, тежачки фића, није дозволио ни да помислите како би могло да изгледа буђење из тог умилног сна.”

Иако се „садржај” скулптуре „Радничка класа иде у рај“ може сместити и у политичко-социјални контекст са различитим временским детерминантама, Бајић каже да као уметник „не нуди решења“, и да га занима „пластичко јединство медија“ којим се бави, односно „завођење формом“.

– Све је негде укрштено. Болна места наше заједничке меморије укрштена су са једним личним углом. Говоримо о времену које је прошло и друштву које је бар декларативно нудило бесплатно образовање за све, здравствено осигурање за све, „фићу” за све... Укрштајући то и ово време добијамо један завежљај, завежљај проблема насталих због потребе за великим идејама, емоцијама, речима. Мале ствари се увек смичу у таквим налетима... То ја говорим, али скулптура је само скулптура – тврди наш саговорник.

Осим скулптуре, Бајић је Крагујевчанима „понудио” и 15 радова на папиру, различите технике, а његова изложба у Галерији „Рима“ биће отворена до 7. октобра.

Бране Карталовић