СРЕЋНА НОВА 2032!

Могло би се рећи да тек у модерно доба, у времену брзих комуникација и информација, стара народна мудрост да је "свако чудо за три дана" добија пуну потврду своје истинитости. И опет, за дивно чудо, Србија у том погледу не само да не заостаје безнадежно за "великим светом", него можда чак и предњачи. Разна чудеса, медијске, политичке и стварне бомбе овде се наизменично и скоро свакодневно смењују пред очима све уморније и равнодушније публике. Рат, санкције, хиперинфлација, бомбардовање, вишеструки распад државе, масовно осиромашење, системска корупција и шпијунске афере у врху власти, убиства новинара, оптужбе за геноцид, обрачуни криминалних банди по улицама, киднаповање председника, убиство премијера, организована пљачка грађана и државе... Понешто од овога се, дакако, догодило или догађа и другима (некоме се такође распала земља, неко је више осиромашио, неко бруталније бомбардован) али – част Русији, Либану, Ираку и Авганистану – ретко баш све, на истом месту и за овако кратко време.

Само у таквој атмосфери у којој као да више ништа није истински важно, вредно или скандалозно, у земљи која је несумњиво и дебело поражена, али још увек није сасвим окупирана, дакле, само у таквој земљи је могућ дипломатско-медијски феномен попут господина Андреаса Цобела, амбасадора СР Немачке у Београду. У правој колонији, окупационој зони или међународном протекторату господин Цобел би са места гувернера, прокуратора или "високог представника" напросто издавао наређења, а, опет, у некој колико-толико нормалној држави не би му, као страном дипломатском представнику, пало на памет да се понаша онако како се понаша, или би – уколико би му се ипак омакло нешто слично – већ након првог инцидента био повучен, протеран, односно "замољен да оде".

У ствари, када се мало боље погледа, господин Цобел је, такорећи, испао жртва немогућег и недефинисаног статуса постпетооктобарске Србије, која више није баш прави непријатељ, није ни окупациона зона, али свакако није ни пријатељ, савезник или – далеко било – равноправни партнер. И како онда да се господин амбасадор оријентише у том хаосу и да процени докле може и треба ићи? Како да се адекватно постави према народу у којем још увек постоји узречица "мрзи(м) га као Немца", али и где је, с друге стране, донедавно постојао прави култ Запада (нарочито Немачке), а две трећине елите, три четвртине медија и огромна већина оних са којима господин Цобел и његове западне колеге имају прилике да се сретну негује једну специфичну врсту аутошовинизма и спремно је да унапред и безрезервно прихвати сваку критику и самоосуду? И где, рецимо, барем судећи по медијском третману, добијеном простору и минутажи, постоји отприлике једнак број оних који јавно изражавају жаљење што нас је, као народ и државу, осуда за геноцид, ипак, некако мимоишла и оних који су због те чињенице колико-толико задовољни.

Господин Цобел је у суштини жртва наше домаће глупости, дипломатске неспособности, корумпираности и лицемерја. Јер далеко од тога да је овај последњи иступ његово прво искакање из такта и добрих дипломатских обичаја. Од начина на који је, лобирајући за немачки Ер-Те-Ел, јавно коментарисао одлуке Савета РРА (на страну што су неке од тих одлука биле заиста проблематичне), па до његовог публицистичког ангажмана по питању одговорности за ратне злочине, или статуса Косова и Метохије ("не можете изгубити оно што не поседујете"), било је више него очито да је амбасадор Цобел изгубио дипломатски компас. Баш као што су га, упркос нешто софистициранијем наступу, у последње време помало изгубиле и његове колеге из Британије и САД. Да је амбасадору Цобелу или његовим претпостављенима неко одавде званично и на време скренуо пажњу на његове неодмерене и функцији коју обавља непримерене јавне наступе, до овог последњег скандала вероватно не би дошло, нико не би био повређен, а односи Србије и Немачке били би далеко бољи него што ће после свега овога бити.

Не, заиста се не треба љутити на господина Цобела – независно од тога што ће, после прошлонедељног инцидента, његово задржавање на месту амбасадора вероватно бити немогуће, а у сваком случају контрапродуктивно. Баш као и Марти Ахтисари, ни господин Цобел и британско-амерички амбасадорски двојац нипошто нису узрок, већ само последица, индикатор и симптом наше несреће, нашег међународног положаја и наше унутрашње политичке конфузије. Штавише, можда бисмо чак требали бити захвални господину Цобелу због тога што је својим недипломатски бруталним изјавама (директном претњом отварања "војвођанског" и "санџачког" питања уколико Србија не буде довољно "конструктивна" и мирно не прихвати отцепљење Косова, а нарочито својом оптимистичком "визијом" заједничког уласка Србије и – дакако, независног – Косова у ЕУ у року од 20 до 25 година) некоме можда отворио очи. И верујем да ће се степен српског "евро-атлантског" ентузијазма убудуће мерити на скали пре и после Цобела.

Наравно да, из разумљивих разлога, ни једни ни други то неће рећи, али заиста мислим да је амбасадор Цобел од прошлог четвртка испунио све услове да постане почасни грађанин (радикалског) Земуна, док би, с друге стране, само када би смели, ЛДП и њему гравитирајућа група невладиних организација најрадије тражили његово моментално протеривање из Србије. Као што рекох – ово је земља политичких чуда.