Ћурувија

Бомба на прозору стана новинара недељника "Време" Дејана Анастасијевића је напад на посленика седме силе који не бира лакши пут и који има храбрости да јавно изговори и најнепријатније чињенице. То није само напад на нашег колегу, његов и живот његове породице. То је атак на слободу медија баш у време када се с горчином присећамо нерашчишћеног убиства (већ девету годину!) новинара Славка Ћурувије и сличних злочина који упозоравају да је наше друштво далеко од спознаје да су то удари на саме темеље друштва.

Насртајем на новинара једним ударцем се "убијају две муве" – гушењем слободног говора уједно се уништавају и слобода медија и слобода од страха. Без основних слобода нема слободног друштва; очеви савремене демократије схватили су то давно.

"Уколико бих морао да бирам између владе без новина и новина без владе, без оклевања бих изабрао ово друго", записао је 1787. у једном писму Томас Џеферсон.

Поразно је сазнање да ниједно убиство новинара у Србији још није расветљено и да нико никада није одговарао за убиство и напад на новинара. Кашикара на симсу Анастасијевићеве спаваће собе "десила" се само неколико дана након што су новинари Србије обележили годишњицу смрти Славка Ћурувије. Шта се десило са заклињањем некадашњих опозиционара да ће, чим дођу на власт, извести пред лице правде оне који су смислили и извршили Ћурувијину ликвидацију? Чињеница да дан-данас нису откривени, а камоли осуђени, ни непосредни починиоци, ни налогодавци тог злодела, бацила је сенку на све постпетооктобарске власти и владе у Србији.

Управо је "Време", пре бомбе на Анастасијевића, подсетило на дирљиву фасцинираност свих српских влада тим "жестоким момцима" који и сада следбеничком руком скрнаве споменике својих жртава и прете судијама, све у нади да ће се уз помоћ неке силе вратити времена када је "Обилић" био првак државе у фудбалу, јер нико није смео да им да гол.

Приликом прве протестне шетње Београдом после бомбардовања, у лето 1999. године, опозициони лидери су се зауставили пред кућом Славка Ћурувије. Запалили су свеће и тако симболично послали поруку да ће, када они дођу на власт, Ћурувијине убице бити приведене правди. То се није десило. Јесмо ли онда неправедни према демократској власти када се питамо да ли је изостанак правде за Ћурувију, а затим и за Милана Пантића из Јагодине, и њихове породице, могао да охрабри бомбаше да поверују да је могуће некажњено ударити на новинара? И обрнуто: да су Ћурувијине убице после петог октобра приведене правди, нико не би имао морално право да тврди да је демократска власт одговорна што опет насрћу на новинаре. Овако, сви имамо право да сумњамо у добру веру политичара који се заричу да им је слобода говора света, али су пропустили да открију и казне убице човека који је 11. априла 1999. пао за слободу говора.